Srbi srećniji od naroda u regionu i EU

Srbija se nalazi među trideset najsrećnijih zemalja na svetu, prema rezultatima velike ankete koju na godišnjem nivou sprovodi Centar za istraživanje blagostanja Univerziteta u Oksfordu, uz saradnju sa kompanijom „Galup”, koja se bavi istraživanjem javnog mnjenja i Mreže UN za rešenja održivog razvoja. Istraživanje Globalnog indeksa sreće zahteva od ispitanika u 147 zemalja da ocene svoj život na skali od nula do deset. Istraživači su prilikom istraživanja uzeli u obzir šest faktora koji uključuju BDP po stanovniku, očekivani životni vek, velikodušnost, pitanje društvene podrške i solidarnosti, kao i percepcije slobode i korupcije.

Na listi tradicionalno prednjače nordijske i zemlje Beneluksa, uz visoko razvijene države Severne Amerike i Evrope. Srbija se, međutim, prema indeksu sreće našla u evropskom proseku i visokoj tridesetoj poziciji, što je sa izuzetkom Slovenije, stavlja u sam vrh regiona, a u ravnopravan ili bolji položaj u odnosu na mnoge članice Evropske unije. Takođe je uočljivo da je rejting Srbije na listi najsrećnijih zemalja sve viši iz godine u godinu. Najlošiji plasman ostvaren je 2011. godine, kada se naša zemlja našla na 118. poziciji. Od tada je sve vidljiviji napredak na listi koji je ove godine rezultirao do sada najboljim plasmanom, 30. mestom, odmah ispod Velike Britanije.

Šta se to promenilo u prethodnih 15 godina i dovelo do drugačije percepcije kod građana Srbije, pitali smo sagovornike „Politike”, savetnika ministra za evropske integracije Srđana Barca i profesora sociologije na Filozofskom fakultetu Vladimira Vuletića. „Idealna država nije ona koja je savršena i u kojoj nema problema, već ona koja pomaže svojim građanima da probleme uspešno prevazilaze. Upravo u tome se meri snaga jedne politike i ozbiljnost jedne države. Sreću je možda i najteže izmeriti, jer ona ne zavisi samo od jednog podatka, jedne plate ili jednog političkog slogana, već od opšteg osećaja ljudi da li njihov život ide u dobrom smeru, da li imaju sigurnost, podršku i veru u budućnost. Zato mnogi pokušavaju da manipulišu upravo ovom temom i da na njoj uberu političke poene. Međutim, kada ovakav podatak dolazi iz istraživanja koje potpisuju svetski priznati stručnjaci za ovu oblast, onda on ima posebnu težinu i ne može tek tako da se relativizuje”, smatra Barac.

Svoje utiske podelio je i profesor Vuletić. „Interesantan mi je indeks koji svedoči o visokom stepenu sreće gde smo se našli među zemljama koje dominiraju, a pre svega se radi o SAD, evropskim, pa i latinoameričkim državama u izvesnoj meri. Uzimajući u obzir da je jedan od bitnijih kriterijuma istraživanja i BDP, koji je kao mera dosta neprecizan, ali jeste nekakav sintetički podatak. To je svedočanstvo koliko često zaboravljamo činjenicu da spadamo u relativno mali procenat ljudi na planeti koji može da se smatra privilegovanim. Iako to deluje kao nešto podrazumevajuće, tekuća voda u stanovima, toalet i druge materijalne stvari koje su nam obezbeđene, nisu oduvek bile tako lako dostupne. Dve ili tri generacije unazad, naši preci živeli su na selu bez svih tih blagodeti. To je važno znati”, ističe Vuletić.

Kako navodi, materijalne vrednosti svakako jesu osnova percepcije sreće, ali kada se dostigne određeni nivo blagostanja, one više nemaju uticaj. „Relativni termin sreće postao je predmet interesovanja sve više u ovo postmaterijalsitičko doba jer se odavno shvatilo da industrijski razvoj donosi materijalno blagostanje, ali je pokazao i jednu tamnu stranu, pre svega viši stepen otuđenja, kao i rizike poput ekoloških i mnogih drugih. Tako je počelo sagorevanje na poslu, ugrožavanje institucije braka, destabilizacija porodice i druge karakteristike koje su dovele do pitanja da li je samo materijalno blagostanje dovoljno za sreću. Zato u ovom istraživanju imate ovih nekoliko kriterijuma, ali to je moglo i da se proširi na više. Verujem da bi Srbija uz veći broj kriterijuma zauzela još bolju poziciju”, smatra Vuletić. Dodaje da se u istraživanju ne pominju klimatski uslovi. „Iako nordijske zemlje imaju veoma malo sunčanih dana, pitanje je da li bi se kotirale tako visoko da je i taj kriterijum uzet u obzir. Svako od nas iz ličnog iskustva zna da raspoloženje zavisi u velikoj meri od vremenskih prilika.

Barac posebno ističe to što je Srbija još 2013. godine bila na 106. mestu, a danas je daleko bolje pozicionirana. „To pokazuje da nije reč ni o slučaju, ni o trenutnom utisku, već o dugoročnom pomaku koji su građani očigledno prepoznali u svom svakodnevnom životu. Takav rezultat ne dolazi preko noći, niti se stvara bilo kakvom kampanjom, već ozbiljnim radom, političkom stabilnošću, ekonomskim jačanjem zemlje i jasnim razvojnim ciljevima. Ekonomsko osnaživanje svake porodice u Srbiji, pronatalitetna politika, infrastrukturno opremanje zemlje, izgradnja puteva, pruga, bolnica, škola i vrtića, kao i stalno podizanje životnog standarda, stvaraju osećaj da država nije nemoćna i da postoji jasan pravac razvoja. Čini mi se da je možda i najvažnije upravo uverenje da Srbija ide napred i da ima plan kako da svakom građaninu bude bolje u narednoj deceniji”, ističe Barac.

Kako kaže, kada ljudi vide da se zemlja razvija i gradi, kao i da postoje ciljevi, a država pokazuje kapacitet da odgovori na izazove, onda se oni prirodno osećaju mirnije, sigurnije i zadovoljnije. „Naravno, niko ozbiljan neće reći da je sve idealno i da problema nema, ali razlika između uspešnih i neuspešnih država nije u tome da li imaju probleme, već u tome da li umeju da ih rešavaju i da li građanima ulivaju poverenje da će sutra biti bolje nego danas. Upravo je to, po mom mišljenju, ključni razlog zbog kojeg se Srbija danas drugačije doživljava nego pre petnaest godina”, podseća Barac.

Kada je reč o Srbiji, profesor Vuletić podseća da od 2011. godine imamo povećanje plata i smanjenje stope nezaposlenosti, što utiče na određeni deo populacije kada je reč o sopstvenom vrednovanju, pa su samim tim zadovoljniji. „Stavio bih akcenat na nešto na čemu se radilo od 2011. godine. To je podizanje osećaja nacionalne solidarnosti. Ima tu snažnih reakcija iako se to možda ne primećuje u tolikoj meri. Taj individualizam izražen u grabeži za vreme onog tranzicionog perioda od 2000. godine tada je završen. Nakon toga se uspostavila nekakva klasna struktura, a potom smo imali povećanje društvene pokretljivosti”, podseća Vuletić.

Kako objašnjava, pripadnici i potomci nižih društvenih slojeva sada mogu da očekuju sticanje statusa viših društvenih položaja. „To se ovde ne ističe u tolikoj meri jer izaziva oštre reakcije kod značajnog dela srednjih slojeva koji se osećaju ugroženo pred dolaskom nekih novih struktura koje oni smatraju nedostojnim određenog društvenog položaja, kao i da samo njima pripadaju određene nasleđene privilegije, ali to su činjenice. Nema sumnje da je i to otvaranje prilike za boljim društvenim položajem kod mnogih doprinelo i promeni percepcije društvene sreće”, smatra Vuletić, dodajući da se u Srbiji izuzetno visoko vrednuje osećaj bliskosti i solidarnosti.

Prema rečima Srđana Barca, zanimljivo je i nedavno istraživanje „Galupa”, koje je Srbiju, prema rangiranju sreće mladih, svrstalo na treće mesto. „To je još jedan važan signal, jer su mladi najbolji pokazatelj da li jedna zemlja ima energiju, perspektivu i veru u budućnost. Ukoliko neko kaže da je to stvar utiska i percepcije, to jeste tačno, ali upravo se i to računa, jer je suština u tome kako se ljudi zaista osećaju. Politika na kraju i jeste uspešna samo onda kada građani osećaju da žive mirnije, sigurnije i s više nade nego ranije”, zaključuje Barac.

Vuletić poručuje da je važno biti skromniji i svesniji svoje privilegovanosti u ovom svetu. „Sada beremo dosta plodova takve privilegovanosti. Pitanje je kako će to izgledati u budućnosti. Podsetiću vas da smo pre nešto više od dve decenije imali i situacije izolovanosti, sankcija, besperspektivnosti, ratova i bombardovanja. Sve su to uslovi u kojima čovek ne može da ima osećaj optimizma”, podseća Vuletić.

Navodi da je za osećaj sreće važna perspektiva. „To je osećaj da će sutra biti bolje, ako ne vama, onda vašem detetu. To je vezano i za konkretne zemlje. Vidimo da mnogi koji su prednjačili u tom osećaju, više nemaju takvu perspektivu. Sada već raste prva ili druga generacija Amerikanaca koja živi lošije nego što su živeli njihovi roditelji. To ovde još uvek nije slučaj i postoji snažan osećaj i očekivanje da će novije generacije živeti bolje od roditelja”, kaže Vuletić.

Podseća da je takvo osećanje bilo izraženo na prostoru Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata, u Srbiji nakon bombardovanja i posebno nakon tranzicije tokom koje je došlo do raspada socijalnih veza, anomije i gubitka svih društvenih, normativnih i vrednosnih orijentira. „Rušenje jednog poretka dovelo je do uslova u kojima ne možete osećati sreću. Jedne vrednosti, socijalizma u našem slučaju, zamenile su druge uvođenjem kapitalizma, a mnogi nisu uhvatili korak sa novim poretkom. Došlo je do lomova u glavama ljudi, tako da je tranzicija zaista jedan period koji može da objasni tako nizak položaj Srbije kada je reč o osećaju sreće. Kako su ti procesi završeni i sada je manje ili više poznato šta ko može da očekuje od postojećeg društvenog poretka, došlo je i do promene percepcije sopstvenog osećaja sreće”, zaključuje Vuletić.

Kako solidarnost ili otuđenost utiču na korupciju

Profesor Vuletić podseća da je druga strana osećaja solidarnosti, percepcija korupcije koja se u istraživanju navodi kao najslabija tačka u Srbiji. „Veliki deo političke borbe kritičara vlasti se zasniva zapravo na toj ideji korupcije. To stvara utisak kod određenog broja ljudi. Međutim, imate i drugu stranu medalje, gde vi pored velikog broja poslova i velikog novca imate naravno i veće prilike za korupciju. Na sve to korupcija je kao fenomen visoko povezana sa tim osećajem solidarnosti, gde ćete vi uvek pomoći nekom ko vam je blizak rođak, prijatelj itd.”, priča nam Vuletić.

Naš sagovornik konstatuje da je pojam solidarnosti direktno suprotan onom čime se visoko birokratski i institucionalno razvijene zemlje ponose, a to je jedna vrsta otuđenosti. „Mi smo skloni da vidimo korupciju kod drugih, ali kada, primera radi, nas lično neko uvede preko veze kod, recimo, lekara ili u neku drugu instituciju, onda nam to naravno ne smeta. Birokratski princip gde je korupcija svedena na najmanju moguću meru podrazumeva visok stepen otuđenosti. Policajac koji vam je komšija kada bi vam naplatio kaznu, vi biste ga nazvali bitangom. Na drugoj strani ukoliko vas pusti, smatrate to pozitivnim i još ga častite”, slikovito je opisao Vuletić.

Lobiranje u SAD i interesi zapadnih korporacija

Na naše pitanje koliko kod nas problem korupcije predstavlja važnu temu u političkom smislu, budući da su svi svesni sopstvenog učešća u koruptivnim procesima, Vladimir Vuletić kaže da je fenomen preuveličan, što je uslovio razvoj neoliberalnog kapitalizma, kao i da nije u dovoljnoj meri definisan. „Kada je reč o korupciji, nikada ne možete definisati na šta se tačno odnosi. Imate sistemsku korupciju koja se u Americi naziva lobiranjem. U Srbiji nemate takvu mogućnost da nekom platite određeni procenat u zamenu da vam pomogne da dođete do određenog posla. Imate mehanizme koji funkcionišu na crno”, kaže Vuletić.

Prema rečima našeg sagovornika, u Srbiji postoji veliki broj stranih kompanija u kojima nema toliko izražene korupcije. „Imate i veliki novac koji se sliva iz različitih delova sveta i naravno da će tu biti korupcije. To nije vrsta korupcije koja iritira prosečnog čoveka. Nekoga će možda iritirati pojedinci sa besnim automobilima ili bahatim ponašanjem, ali to nisu ljudi iz neposrednog okruženja prosečnog građanina”, navodi Vuletić.

Kako ističe, svi polaze od toga da je korupcija negativan fenomen, ali ona može imati i podsticajan efekat na privredu. „Kada imate relativno uređen sistem, onda korupcija ne predstavlja toliko veliki problem. Korupcija je kao fenomen problematizovana, što je u tesnoj vezi sa neoliberalnim kapitalizmom, prema čijoj doktrini ništa ne sme da ima uticaj na tržište, ni država, ni sindikati, pa ni korupcija. Zato je korupciji pridata takva vrednost. Međutim, vi kod nas sociološki imate izraženu sklonost prema nekoj vrsti onoga što danas definišemo kao korupciju, poput primera gde ste nekad išli kod sveštenika, lekara ili učitelja, noseći kokošku ili prase”, podseća Vuletić.

Na drugoj strani, navodi, priča o korupciji se koristi da se opravda stanje nerazvijenih. „Tako su u Africi, za situaciju u određenim državama, krivili tamošnje vlasti za korupciju, a njih su zapravo korumpirali vlasnici korporacija koje su došle sa Zapada i onda vam kažu – nije problem u nejednakoj razmeni ili nedovoljnoj industrijalizaciji”, smatra Vuletić.