У којем правцу ће кренути иранско друштво

За време хладног рата процењивало се да ће Дунав бити црвен без обзира ко победи. Ако победе Совјети, од крви. Ако победе Американци, од партијских књижица. Друг Тито је то вероватно чуо па је смислио Несврстане. Доста светских лидера и коментатора чека да види да ли ће бити бацања чланских карата Исламске револуционарне гарде или ће бити крви. Мислим да је Трамп погрешио, али режим је слаб и можда, на дуже стазе…

У тој конфузији, уз поштовање грађана Ирана, Србија се придружила одлуци ЕУ да стави Иранску револуционарну гарду на списак терористичких организација. Судбина Гарде у Ирану и политичком Истоку је кључни фактор у којем правцу ће кренути иранско друштво.

Велика полуга моћи је отета. Дезигнацијом терористичке организације трансфери новца, информација, терористички напади на Западу ће се теже обављати. Поред неконтролисане употребе моћне оружане силе, ту је и финансијско богатство (мегакорпорације у власништву) и контрола јавних установа. Оваква структура Гарде подсећа на џиновску хоботницу. Гарда кључно утиче на многобројне Иранце који за њу раде. Генерал Бен Хоџис, бивши командант америчке војске у Европи, тврди да је Иран пре војна хунта него теократска држава. Нисам сигурна колико би се жена и гејева у Ирану сложило с том проценом. Хоџис, наравно, алудира на њену војну моћ и спремност да је безобзирно користи, али и околност да регионални лидери могу самостално да одлучују о употреби силе, баш као и нових ракета које вероватно поседују.

Трамп је најстарији амерички председник. Он и његово окружење врло вероватно разматрају смисао покушаја реизбора. Ако планира да одустане од кандидатуре, последице његових одлука републиканце не погађају. И да демократе освоје оба дома Конгреса на предстојећим полумандатским изборима, биће потребно времена, ако се коначно на то одлуче, да прогурају закон који овлашћења о употреби америчке силе у свету враћа из Беле куће у Конгрес. Трамп је већ заратио са Ираном, америчким најгорим непријатељем, па ко последњи притиска дугме о новом рату није му више тако битно. У овој околности треба тражити разлоге за одлуку да се недавно крене на Иран, поред наравно процене о диспропорцији моћи која је сада знатно на америчкој страни.

Пруски официр Фердинанд Фон Шил, позивајући на устанак против Наполеонове окупације описао је, нажалост, неретко једине могућности које су на располагању угњетаваном народу – боље крај ужасу, него ужас без краја. Боље је ризиковати брз сукоб, и по цену огромних губитака или пораза, него трпети бесконачни ужас под суровом влашћу. Ко у Ирану данас може да процени има ли критичне масе да се крене у промену која ће бити крвава, ко може да доноси одлуке које ће се операционализовати и обезбедити ресурсе. Становништво је, видели смо то и након последњих унутрашњих сукоба, неорганизовано јер је исцрпљено и технички изоловано од могућности савремених метода комуникације, ненаоружано или уплашено. Гарда јесте врло компромитована, и то се у Ирану зна. Лако је претпоставити да цена и сврха нуклеарног програма може, такође, бити мотивишући фактор за широк круг грађана, поготову ако се упореди са неинвестирањем у водоинфраструктуру. Иран је већ сада бесповратно потрошио око 70 одсто резерви пијаће воде. Да ли је ишта од тога довољно да се зарад будућих генерација крене у борбу, превасходно је на иранским грађанима, али не само на њима.

Историчар Ели Лејк у есеју о политичкој историји Ирана описује и како је Хомеини из Француске успешно делио аудио-касете са својим говорима, користећи и фиксну телефонију за координацију. Скоро свако село имало је касете. Хоботница клера, хоботница Гарде, а још и међусобно испреплетене.

Лејк подсећа на још једну околност, прилично непознату широј јавности, а о којој се зна захваљујући и хвалисању Кермита Рузвелта, шефа станице ЦИА у Техерану, када је шах „доведен” на власт. Тадашњи премијер Мохамед Мосадек, заговарао је демократизацију, али чим је дошао на власт постао је бруталан аутократа, чији режим је убијао политичке противнике. Лејк наводи и бројне примере гушења грађанских, медијских и еснафских слобода. Ирански Уставотворни парламент дефинисао је начин промене власти у монархији, у случају када се изгуби парламентарна већина. То је оно што се десило Мосадековој влади, а ретко се узима као фактор у тумачењу кључних догађаја из тог периода. Указом шаха, командант Иранске империјалне гарде у том случају постаје привремени премијер. Због сукоба у масовним протестима против Мосадекове власти, поготову у Техерану, Кермит је само посредовао у организацији достављања указа Мосадеку. Парламентарна процедура у том случају није била нарушена. Коалицији унутрашњих актера против Мосадека, разочарани левичари, трговци средње класе, велики део војске, припадао је и део тадашњег свештенства, о чему се мало зна, а муле не воле да се о томе прича. Чињеница да су прихватиле резултате промена режима којима је наводно кључно допринео амерички фактор, доста их дискредитује. Тешко је зато проценити колико је значајна била „помоћ пријатеља” против Мосадека.

Иронија је што те околности могу значајно детерминисати индивидуалне и колективне акције у Ирану политичког Запада данас. Иранска добитница Нобелове награде Ширан Ебади, у емисији код Кристијан Аманпур о „недавно 30.000 побијених Иранаца”, признала је да су многи противници шаховог све корумпиранијег и ауторитарнијег режима били површни у процени природе оних којима су помогли да дођу на власт.

Како у актуелним приликама у Ирану, и кад се у обзир узме горе наведено,  проценити колико је становништва и са каквим визијама иранског друштва у будућности спремно да ризикује све и крене у „рат за крај ужаса”? Милошевићевом Србијом владала је минијатурна реплика Гарде па је уз „помоћ пријатеља” било могуће победити у лошим условима, па онда победу и сачувати.

И Најл Фергусон сматра да се у Венецуели и Ирану није ишло на промену режима, већ првог ешалона владајуће структуре - „regime alternation” (замена у режиму). Но, Иран има јаку Гарду, што доста мења ствари. Да ли се на судбину Ирана може утицати само унутрашњим деловањем, у време кад се руше објекти за десалинизацију и екстракцију нафте и гаса у целом региону, уништава туризам, а Гарда наплаћује два милиона долара по танкеру за пролаз кроз Ормуз.

Некада се говорило, да сутра Африка нестане са лица земље, берзе се не би помериле, а данас смо сви просечни Американци – прве вести које гледамо су о берзи. За разлику од Африке, Блиски исток је епицентар глобализације у многим областима. Аналитика нивоа „пиво испред самопослуге” спекулише да је Трампово окружење заборавило да предвиди затварање Ормуза. Поморска сила која штити добар део глобалног цивилног поморског саобраћаја и цео Пентагон су „заборавили” на ефекте сукоба по глобалну стратешку тачку. С друге стране, скоро нико се не пита како се Гарда овако брзо организовала за наплату рекета на пролаз кроз теснац. Два милиона долара по танкеру, транспондери се хакују гратис.

Толико питања. Не знам шта ће бити сутра ујутро на Блиском истоку и Украјини, шта ће бити са УН концептом „Одговорност да се заштити”, али знам да оне украсне жуто плаве трачице на реверима селебретија нису биле само безначајне, већ циничне. Украјине се нико не сећа, Палестина је ин. Филозоф Бил Маер одбио је да носи беџ против ИЦЕ на недавној додели „Златног глобуса”, па су га организатори прозвали да не подржава „њихов активизам”. „Шта је ваш активизам, забадање значки”, одговорио им је.

*Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа