Ознини логори смрти у Словенији

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 13. новембра - Озна је после окончања Другог светског рата по налогу Словеначке комунистичке партије оснивала концентрационе логоре налик нацистичким, тврди Милко Микола, шеф сектора за исправљање неправди и народно помирење при Министарству правосуђа Словеније. Он је уједно уредник публикације "Документи и сведочења о послератним концентрационим логорима у Словенији" у којој су Ознини логори стављени уз бок нацистичким јер су у њима на исти начин били "настањени и умирали како осамдесетогодишњи старци, тако и новорођенчад".

Овдашњи медији уз вест о брошури подсећају да је Озна скраћеница за "српскохрватски назив Одељење за заштиту народа". Незаобилазно је и подсећање на Ознин "најтрагичнији прилог историји - организацију сабирних центара у којима је ′обрађивала′ ратне заробљенике које су савезници 1945. изручили партизанима у Словенији, где су иследници Озне сужње кратко испитивали а записнике слали вођству словеначке Озне коју је водио Иван Мачек-Матија". На основу документације, сви саслушани су подељени у групе А, Б и Ц, при чему је последња група била предодређена за ликвидацију.

Према актуелним сазнањима, лица сврстана у "Ц разред" су њихови крвници одвозили предвече на губилишта - из Техарја до напуштених рударских ровова код Храстника, или из Шентвида возом до Кочевја а даље камионима до крашких јама у Кочевском рогу, међу којима је најпознатија јаруга под Креном. Највише масовних ликвидација извршено је у периоду између маја и јула 1945, пошто је 1946. усвојен устав ФНРЈ после чега је Озна морала да препусти те логоре органима Министарства унутрашњих послова.

Миколину публикацију чини збирка од око 40 докумената и 70 сведочења, и наставак је издања о послератним радним логорима које је овај сектор владе премијера Јанеза Јанше објавио лане. Микола истиче да историчари и правници до сада нису поредили нити су говорили о Озниним логорима као о нацистичким концлогорима, иако документи који то доказују постоје, додуше у фрагментима, јер су их "озновци уништавали".

Ознине логоре дели на три типа: за припаднике немачке народности ("немчуре"), за словеначке Мађаре (квислинге) те за домобране (уз које су страдале поражене формације усташа, четника и цивилног становништва у збегу) које су Југославији вратили Енглези. Микола објашњава да је за Немце било предвиђено изгнанство, иако та одлука никада није била објављена. Главни логор за Немце је био Стрнишче код Птуја, где је током рата већ био нацистички логор, а одакле су 13. јуна 1945. Митја Рибичич и Бојан Полак рапортирали генералу Мачку да су "открили згодну локацију за логор који би могао да прими од 20.000 до 25.000 Шваба".

Поред Стрнишча су у североисточној Словенији постојала још четири велика логора у која су затварани Немци уз још низ мањих код Марибора, док су домобрани (заједно са четницима и усташама) трпани у логор код Шентвида односно Техарја, одакле су одвођени у смрт. Зато Микола тврди да Техарје и Шентвид "можемо назвати најстрашнијим логорима у Европи" уз центар Петричек код Цеља, где су смештани сирочићи ликвидираних у Техарју.

Миколин сектор који се бави ревизијом почињених неправди основан је 2005. и тесно сарађује са владином комисијом за спровођење закона о исправљању неправди која је до данас примила 17.889 захтева, од чега је решила 16.621, а нови захтеви још стижу.

На питање - зашто се редефинисање историје и послератних стратишта те улоге партизана и партије после Другог светског рата дешава баш сад, Микола одговара да је то зато, јер је "раније међу људима још владао страх" од одмазде комунистичких моћника. Микола није коментарисао јесу ли Ознини логори, попут концентрационих логора Трећег рајха, служили планском уништавању људи, политичких и етничких група.