Данас демонстративно погазио изборну тишину

Објављивање текста под насловом „Текст који читате није кршење изборне тишине“ представља пример отвореног изигравања закона и вређања интелигенције јавности. Није реч само о спорном новинарском приступу, већ о свесном и циничном покушају да се формално заобиђу правила која важе за све учеснике у изборном процесу.

Изборна тишина није пука формалност, већ инструмент заштите слободне воље грађана. Њена сврха је да се бирачима омогући простор без притисака, без медијских манипулација и без политичке пропаганде. Управо зато је сваки покушај да се под плаштом „интерпретације“ или „новинарске слободе“ пласирају политички интонирани садржаји директан удар на основне демократске стандарде.

Текст објављен у Данасу није информативни извештај, већ пажљиво конструисан наратив који има јасан политички контекст и ефекат. Избор саговорника, тон, драматизација догађаја и начин представљања чињеница не остављају простор за сумњу да је реч о покушају утицаја на јавно мњење у тренутку када је то законом забрањено. Додатну тежину овом поступку даје управо наслов, који негира очигледно и тиме демонстрира свест о сопственом прекршају.

Такав приступ није случајан. Он припада ширем моделу деловања медија који себе представљају као независне, а у пракси функционишу као политички актери. Када се правила примењују селективно, када се закон тумачи онако како одговара уређивачкој политици, онда више не говоримо о новинарству, већ о политичкој кампањи која се води другим средствима.

Посебно је проблематично што се овакви текстови пласирају у тренутку када је јавни простор већ оптерећен тензијама и покушајима политичке мобилизације. Уместо да се допринесе смиривању атмосфере и поштовању правила, овакво извештавање производи супротан ефекат и подстиче неповерење у институције.

Цинизам у наслову није стилска фигура, већ порука. Порука да правила не важе за све, да постоје медији који себе сматрају изнад закона и да је дозвољено оно што је формално забрањено, ако се довољно вешто упакује. То је опасан преседан који подрива темеље изборног процеса.

Одговорност за овакве поступке не може се релативизовати позивањем на слободу говора. Слобода медија подразумева и одговорност, а пре свега поштовање закона. Када се та граница пређе, више није реч о слободи, већ о злоупотреби.

Оно што је у овом случају најочигледније јесте намера да се изборна тишина обесмисли. Ако је дозвољено да се под изговором „није кршење“ објављује управо оно што закон забрањује, онда сама идеја изборне тишине губи смисао. Управо зато је неопходно јасно именовати овакве поступке и указати на њихову суштину.

Јавност има право на информације, али и на фер услове у којима доноси одлуке. Свако ко то право угрожава, било политичар или медиј, сноси одговорност. У овом случају, одговорност је утолико већа што је прекршај праћен отвореним подсмехом закону и грађанима.