Алексић, Понош и Грбовић под туђом командом

Фото:графија и објава која је осванула на друштвеним мрежама, а у којој се наводи да су „европске демократе окупиле српску опозицију у Паризу“, отворила је озбиљна питања – али и сумње које се више не могу игнорисати.

Јер, шта заправо значи да неко „окупља“ опозицију једне државе?

Да ли то значи да се они сами организују, или да их неко споља позива, распоређује и усмерава? Да ли то имплицира политичку сарадњу – или нешто много дубље и озбиљније: политичку контролу?

На фотографији се налазе позната лица опозиционе сцене – Мики Алексић, Здравко Понош, Павле Грбовић и други. Људи који се у Србији представљају као алтернатива власти, као независни политички актери који, наводно, раде у интересу грађана.

Али ако их „окупљају“ у Паризу – ко заправо доноси одлуке?

Поставља се кључно питање: да ли ти политичари воде самосталну политику или су део ширег система у којем им се смернице дају ван граница Србије?

Јер формулација није безазлена. Није речено да су „учествовали“, нити да су „организовали скуп“. Јасно стоји – „окупљени“. Пасивна улога. Као да их неко позива, поставља и усмерава.

Ако их окупљају – да ли им онда и говоре шта треба да раде?

Ако их окупљају – да ли им одређују политичке потезе?

Ако их окупљају – да ли им кроје стратегију за деловање у Србији?

Грађани имају право да знају да ли њихови политички представници одговарају њима – или центрима моћи ван земље.

Посебно забрињава чињеница да се Србија у тој објави описује као „кључно питање за будућност Европе“. То додатно отвара дилему – да ли је реч о бризи за Србију или о интересима који Србију виде као простор за политичко деловање и утицај?

У том контексту, улога опозиционих лидера постаје још спорнија. Да ли они заступају вољу народа – или спроводе агенду која се дефинише на састанцима попут овог у Паризу?

Ово више није питање политичког надметања. Ово је питање суверенитета.

И зато одговор мора бити јасан:

Ко окупља српску опозицију?

Зашто их окупља?

И шта се од њих очекује када се врате у Србију?

Јер ако одговори изостану – сумње ће само расти.