Вашингтон срља из грешке у грешку

Однос према Куби је однос према универзалним вредностима савременог света и савремене цивилизације. Народ на том острву у Карипском мору дуже је него иједан на свету изложен санкцијама, које су му нелегално наметнуле Сједињене Државе. А те санкције, каквим год објашњењима да се оправдавају, не служе никаквом цивилизацијском добру и само доносе патњу милионима недужних.

Вашингтон је без икаквог основа оптужио Кубу да спонзорише међународни тероризам, иако за такве тврдње није понудио никакве доказе, нити се властима у Хавани тако нешто било где спочитава. На делу је политика која не само Куби него и многим другим народима и државама приписује различите измишљене грехе, стварајући лажни изговор за притиске, уцене, па и претње оружаном интервенцијом. И зашто би неко уопште веровао оптужбама из Вашингтона на рачун Кубе? Чиме је Америка, историјски гледано, заслужила да се њеним тврдњама укаже поверење, када су се САД у међународним односима руководиле истином?

Према извесним тумачењима, Трампова актуелна стратегија је израз тежње да Америка има доминацију на целој западној хемисфери, у складу с доктрином коју је председник САД Џејмс Монро формулисао у првој половини 19. века. Међутим, није овде реч о томе да ли неко жели да влада било којом хемисфером. Право питање је – колико држава САД треба да освоје или припоје себи, па да буду задовољне? Сетимо се њихових претњи Канади, Гренланду, Мексику, Панами, а да не помињемо случај Венецуеле и отмице председника те земље Николаса Мадура. Човечанство је заправо суочено с питањем да ли САД сматрају да други народи и државе немају право на самосвојно одлучивање, на властиту политику и на независност. Тренутак је да се, поводом Кубе, читава међународна заједница запита да ли принцип суверенитета још постоји, да ли земље имају право на слободан избор пута унутрашњег развоја и сопствену политику или за то треба да траже одобрење из Палм Бича, Вашингтона или неког другог центра. Сматрам да је недопустиво да се ћутке прелази преко застрашивања Кубе, јер то су претње глобалним односима, основним начелима цивилизације – моралу, истини, равноправности и слободи. Јер шта ако актуелна америчка политика постане оправдање и другим светским силама и њиховим лидерима да почну да се понашају по рецепту председника Трампа, који понекад, чини се, да уопште није свестан какве све то последице може да има за читаву планету. Његове незасите амбиције су велика, глобална опасност.

Ствари се дефинитивно крећу у погрешном правцу. Кршење основних начела међународног права и међународних односа покушава се наметнути као правило, као принцип. Само у прва три месеца ове године сведоци смо кршења међународног права у Венецуели и у Ирану. Мора се учинити све да се арогантно и агресивно понашање Сједињених Држава обузда, да се укаже да разорне последице такве политике не могу заобићи ни саме САД. Сигуран сам да тај бумеранг-ефекат већ погађа америчко тржиште и тамошње становништво. Узмимо као пример актуелни сукоб на Блиском истоку, у светлу значаја тог региона за глобалну енергетску стабилност. Нема тачке на планети која није погођена нападом Америке и Израела на Иран. Читаво човечанство је узето за таоца, јер су последице конфликта оличене у кидању ланаца снабдевања, што директно погађа глобалну економију. Свет је превише повезан да би било који рат могао да остане у оквирима регионалног сукоба. Зато сматрам да је обавеза свих мирољубивих снага, а нарочито стубова и мотора мултиполаризације светског поретка, да се одреде према изазовима које пред све нас ставља садашња политика Стејт департмента. А она се огледа у изазивању нових и нових конфликата, што је својеврсни ход из једне у другу грешку, при чему је свака наредна већа од претходне, као у случају Венецуеле и Ирана.

Сада се спекулише да ли ће Америка на Куби покушати да изнутра промени режим или ће посегнути за ударима из ваздуха или чак копненом војном операцијом. Не могу да замислим агресију на једну мирољубиву земљу под апсолутно измишљеним образложењем. Нити желим да расправљам о могућности понављања интервенције каква је била у Венецуели. У данашњем свету Америка није искључиви заповедник. Није једина која се пита. Она је моћна и нико ту њену економску и војну силу не доводи у питање. Али то Америци не даје право да командује осталим народима и да их понижава, ма како били малобројни, било да је реч о острвским, било континенталним земљама. Није на Вашингтону да одређује ко ће где бити на власти, нити какве ће политичке системе друге земље развијати.

Такође, ни на који начин не желим да сугеришем сценарио према којем би Америка поступно укидала санкције под условом да Куба направи уступке, тако што ће спровести неке реформе. Тиме би се послала порука да су санкције биле оправдане, па је сад на Куби да учини први корак, после чега ће Американци бити добри према њима. Не можемо тај резон да прихватимо, апсолутно. То би била трговина којом се удовољава Вашингтону или којом се спасава образ САД. Нека о свом образу брине Америка, а не Куба или нека друга држава, спремна да призна своју потчињеност Сједињеним Државама. Уосталом, какве везе имају санкције и реформе? Овде је реч о томе да ли је нека земља слободна или не. Сваки народ, кубански, српски или неки трећи, има право да слободно бира путеве свог унутрашњег развоја. Није ваљда да је овај неолиберални корпоративни систем безгрешан и идеалан, па да сви треба да следе рецепт из Вашингтона.

Још од времена оснивања и развоја покрета несврстаних наша земља је Кубу доживљавала као слободарску, независну државу која утире путеве праведног социјалног система у којем се поштују достојанство и равноправност сваког грађанина, сваке личности. На темељима те традиције граде се и данашњи односи између Србије и Кубе. Међусобно уважавамо и поштујемо, сарадња се одвија кроз политички дијалог, билатерално и у међународним форумима. Куба има принципијелну позицију према Србији, није признала илегалну криминалну независност Косова и Метохије, већ подржава Резолуцију 1244 и територијални интегритет Србије. Ми поштујемо суверенитет и независност Кубе и не мешамо се у њихове унутрашње послове. За нас је Куба слободарска земља која никог не угрожава, која је заинтересована за глобално развијање односа узајамног поверења, немешања и економске сарадње на обострану корист.

*Бивши министар спољних послова СРЈ и дипломата са вишедеценијским искуством