Макијавели и Сун Цу у трећем светском рату

Негде између последње објаве на „Инстаграму” и детонације, док гомиламо наше страхове, Свевишњи је први пут застао. Не зато што не зна шта ће, него зато што види да сви мисле да знају боље од њега. А то је већ озбиљан проблем управљања.

„Пошаљите ми оне старе мудраце”, рекао је као директор који тражи пензионере да спасу фирму коју су упропастили транзициони консултанти или вукови са Волстрита, сасвим му је свеједно. Тако су, мимо свих небеских процедура, у специјалну мисију у садашњост спуштени Николо Макијавели и Сун Цу, један из Фиренце, други из древне Кине, обојица са биографијама које би данас вероватно биле бановане на друштвеним мрежама због „непримереног садржаја”.
„Свет данас нема ни приближно такве умове, ваљда ће нешто учинити”, размишљао је Свевишњи.

Слетели су, симболично, на једно место без књига. Гледали су у чуду, тражећи библиотеку, а нашли су се усред некакве конференција о глобалној безбедности. Уместо пергамената, древни мудраци гледају у џиновске ЛЦД екране. Слушају чудне реченице и бесмислене фразе на панел-дискусији. Уместо генијалаца, гледају у савршено одевене модераторе, марке „Армани”.

Макијавели је први проговорио, загледан у свет који се понаша као кнежевина без кнеза:

„Ово није политика, ово је маркетинг са ракетама. Моје ’циљ оправдава средство’ постало је – средство тражи циљ.”

Сун Цу је ћутао дуже, као што доликује генералу који зна да се најбоља битка добија без борбе. Онда је погледао мапу света, пуну тачкица, линија и црвених зона:

„Превише војски, премало стратегије. Они више не ратују да би победили, него да би изгледали као да не губе.”

Одлучују да се ипак преруше. Можда их неко препозна са „Википедије”. Размишљају како да се уклопе у овај луди, несавршени свет? Лако. Постају коментатори савременог хаоса, са колумнама, подкастима и, наравно, верификованим налозима.

Сун Цу постаје дискретни аналитичар. Не даје интервјуе, већ пушта кратке, загонетне изјаве које се вирално шире. Његов профил је минималистички: црна позадина, бела слова и реченице које звуче као да су написане пре 2.500 година. Баш зато што јесу!

„Највећа победа је она која не захтева рат”, написао је и одмах је проглашен за генија.

Посматра сукобе у Украјини и Ирану и пита се: „Ко је овде уопште победио, пре него што је почео да ратује?” Јер за њега, рат који мораш да водиш већ је знак неуспеха. Посматра како се објављују победе док борбе још трају и тихо примећује да је то исто као кад проглашаваш мат, док је противнички краљ никад живљи. Занимљиво за публику, али проблематично за партију.

Макијавели је, с друге стране, постао потпуна супротност. Пише колумну, има емисију и три саветничка уговора. Говори отворено, уз осмех човека који зна да га сви цитирају. Наравно, кад је о томе писао пре пет векова.

„Владар мора да изгледа као да контролише хаос, чак и када га хаос води за руку”, говори, гледајући како се политичке поруке мењају из сата у сат.

Заједно праве психолошке профиле Доналда Трампа, Владимира Путина и Си Ђинпинга. Свевишњи нестрпљиво чека њихов имејл.

Николо Макијавели брише прашину са свог „Владаоца” и испија јутарњу кафу. Прво му запада за око један господар галаме. Човек који влада рефлекторима уместо интригама. Макијавели је дубоко уздахнуо и записао: „Трамп разуме једну ствар боље од свих. То је пажња. Он зна да народ не тражи истину, него спектакл. У моје време био би одличан кнез. Или одличан глумац. Што је, заправо, исто. Добар материјал за владара.” Макијавели га не сматра идеалним, већ у Трампу види нешто што је одувек ценио: инстинкт за моћ, али без стрпљења за њену архитектуру.

Али у свету Макијавелија, владар мора бити и лисица и лав. У Трамповом случају, додао би и трећу животињу, пауна. Јер чему моћ, ако се владар не шепури?

Затим је Николо поглед скренуо ка северу, где хладноћа не долази само из сибирских даљина. Ту је Макијавели препознао старог знанца. „Ево човека који зна да се власт не објашњава, него спроводи”, прибележио је, можда чак са трунком поштовања о Путину. Записао је да је страх најпоузданији савезник, под условом да је прецизно дозиран. Превише, и народ се буни. Премало, и народ заборавља ко је господар. Овде је Макијавели климнуо главом: Путин је погодио меру. Али је додао и упозорење: сваки систем који почива на контроли, мора стално да се храни сопственим тензијама. А то је скупа дијета, чак и за Владимира Владимировича.

На истоку је застао најдуже. Не зато што не разуме, него зато што препознаје нешто што превазилази његове ренесансне оквире. „Си Ђинпинг није владар, он је систем који је научио да дише као једно тело”, записао је, помало затечен. Ту лисица и лав више нису одвојене улоге, већ спојене у биће који памти, планира и чека. Макијавели је опрезан са саветима, јер како саветовати некога ко не мора да победи сутра, већ може да победи за педесет или сто година? Ипак додаје: „Најопаснији владар није онај који жели све одмах, већ онај који зна да ће све доћи на време.”

Сун Цу гледа нову објаву Доналда Трампа и бележи, можда први пут без икакве метафоре и источњачке двосмислености, које се анализирају више од два миленијума.

„Ако мораш да говориш да си победио, вероватно ниси. Ово је војсковођа који прво објави победу, па онда провери где му је војска.”

За Владимира Путина је нешто опрезнији:

„Ово је човек који разуме стрпљење, али понекад заборави да и време има своје савезнике.”

И онда, као да говори сам себи, шапуће:

„Рат који планираш предуго, почне да планира тебе.”

А када је погледао Си Ђинпинга, први пут је показао нешто што је налик нелагодности. Ваљда зато што су земљаци. „Ово је играч који не помера фигуре док не промени таблу.”

Затим је подигао поглед и закључио:

„Опасан је онај који не показује намеру, али још опаснији онај који верује да је сакрио.”

Макијавели и Сун Цу, задовољни својом анализом, одлазе заједно на чашу вина и покушавају да разумеју свет који је одлучио да споји рат и маркетинг у исти пакет, с црвеном машницом. Црвеном, као крв! Пролазници их већ препознају са телевизије и са налога и траже да направе селфи за „Инстаграм”. Радо пристају, тако ће најлакше сакрити свој повратак на Земљу!

„У моје време”, каже Сун Цу, „рат је био обмана.”

„У моје време”, одговара Макијавели, „политика је била обмана.”

Гледају око себе: у екране, у наслове, у изјаве које звуче као да Џејсон Стејтам рекламира шампон против ћелавости.

„А данас?” запитао се Сун Цу.

Макијавели је слегнуо раменима.

„Данас је обмана искрена.”

И ту лежи суштина нашег времена. Док се ратови воде као кампања, а кампања као рат, граница између стратегије и импровизације постаје невидљива. То је свет у коме би чак и Сун Цу морао да напише ажурирано издање: „Како победити у рату који личи на конференцију за штампу”, а Макијавели да дода ново поглавље: „Како остати принц када су сви већ подкастери”.

Долазе, дакле, до истог закључка. Не из њима својственог цинизма, већ из искуства: да проблем савременог света није у томе што нема довољно памети, већ што памет више нема стрпљења. Све мора одмах, све мора сада, све мора да изгледа као победа, чак и када је увод у пораз.

А онда су обојица погледали оно што су некада звали својим делом.

Сун Цу је почео да прелистава своје „Умеће ратовања” и затекао га исецканог на цитате за „Линкедин” и „Инстаграм”, уз мотивационе позадине и фотографије залазака сунца.

Макијавели је отворио „Владаоца” и пронашао га претвореног у приручник за менаџмент и „како постати лидер за седам дана”.

Ћутали су неко време.

Онда је Сун Цу почео меланхолично:

„Моје речи су учили генерали.”

Макијавели га допуњава:

„Моје речи су учили владари.”

Зар је ово свет за који су се борили? Екрани, графике, конференције и ратови који почињу као објаве, а завршавају се као видео-игрица.

Макијавели је уздахнуо, први пут без ироније:

„Данас нас цитирају они који немају времена да нас разумеју.”

Сун Цу клима главом:

„Мудрост која се користи без стрпљења постаје трик.”

Макијавели довршава:

„А трик који се понавља довољно пута – постаје политика.”

И ту лежи права гротеска овог времена: не у томе што су њих двојица застарели, већ у томе што су постали превише доступни. Њихове идеје, некада изучаване у националним библиотекама, најпрестижнијим светским универзитетима и војним академијама, данас круже као јефтина роба, попут цитата без икаквог контекста. Као оружје које свако носи, а ретко ко уме користи.

Сун Цу би то назвао поразом без битке.

Макијавели би то дефинисао као победу без мудрости.

Одлучују да заједно напишу ново, велико дело. Не о рату и не о власти, не о трећем светском рату, већ о илузији да се и рат и власт могу свести на формулу данашњице: „Како постати инфлуенсер за 10 дана!”

Док се небо затварало тмурним облацима, Свевишњи их је позвао назад. Они су га замолили да остану. Већ су стекли гомилу пратилаца!