Плес на граници

Градоначелник Бањалуке припада врсти политичара чији наступи непрестано трепере на линији деловања између власти и опозиције. Зато посматрачи и аналитичари рада Драшка Станивуковића (33) често остају у недоумици – да ли гледају лидера опозиције у настајању, с амбицијом да се домогне озбиљније државничке позиције или градоначелника који покушава да управља градом без стабилне скупштинске већине, што му, као нека врста политичког усуда, прати мандат од првог дана, октобра 2020. године.

Осим козметичких захвата, попут уређења бањалучких паркова и шеталишта, оно што му се не може оспорити јесте инстинкт за тренутак. Уме да се нађе тамо где треба, онда када треба, и да од тога направи догађај. Пре неколико дана хрватска полиција задржала га је 15 сати на граници у Старој Градишци, с тим да на 14. задржавању није желео да отвори кофере, јер му је прекипело. Као одговор на питање шта стоји иза ове хрватске „одмазде” према Станивуковићу, наводи се да је он у Лици и Далмацији, где је посетио српске повратнике, рекао да „ова земља припада нама”. Из Загреба стижу предлози да се прогласи непожељном особом, правећи се да не чују када Станивуковић објашњава да свака реч коју је изговорио о правима Срба у Грачацу, подједнако важи и за Хрвате у Бањалуци.

Од задржавања на граници Драшко је направио „гандијевску причу о ненасилном отпору”, веома вешто истерујући на чистац ко је тај ко надменошћу доприноси тензијама и ремети односе на Балкану, али о „истом трошку” уздижући и сопствени политички профил – од локалног играча до некога ко се укључује у полемике с регионалним лидерима. „Покушаћу још једном ући у Хрватску, ако се и 16. пут деси исто – онда ћемо и ми њих њушкати”, рекао је.

Критичари му замерају због „сервилности” исказане на дочеку хрватског премијера Андреја Пленковића у Бањалуци, а он сада, после искустава на граници, признаје да је „јавност била у праву”, али не објашњава шта је са спорним пословима попут великог уговора о јавној расвети. Урбанисти су бесни, јер их је разочарао када је са политичким противницима изгласао планове који отварају простор за нове бетонске вертикале у насељима, већ угушеним новим стамбено-пословним зградама.

Политичку каријеру је започео још као осамнаестогодишњак, а потом постао најмлађи градоначелник. Завршио је Гимназију, па уписао Економски факултет. И у одборничке клупе је пре девет година сео као најмлађи одборник. Две године касније постаје посланик у Скупштини РС и „протреса” политичку сцену Српске. Као и у Старој Градишци, својевремено му није било тешко да се провоза у марици у време окупљања познатих као „Правда за Давида”, а привођен је и у Никшићу, због учешћа на литијама.

У Скупштину РС ушао је као члан ПДП-а, чији је постао председник, а потом формирао и Покрет „Сигурна Српска” у којем му је заменик ранији функционер СНСД-а Игор Радојичић, његов главни ривал 2020. године. Варнице с Радојичићем можда се могу мерити једино с онима које је имао с Додиком или Драганом Лукачом, са којим је имао и физички окршај док је у парламенту изводио перформанс дељења заставица НАТО-а, због „пристанка власти на чланство”. За разлику од тога, надметање са Бранком Бланушом у вези са тим ко ће бити кандидат за председника Републике Српске у октобру засад се одвија у рукавицама.