На кафи с Билом Гејтсом

Кад неко од 1.600 запослених „Комтрејд групе” из Даблина, Хјустона, Лос Анђелеса, Љубљане, Сарајева, Бостона, Загреба или Београда, на пример, пожели повишицу, слободно може да се лати телефона или компјутера и да писмено или усмено контактира с председником компаније – Веселином Јевросимовићем. Из своје канцеларије у Београду, Јевросимовић свакодневно управља са 1.600 запослених, из 25 компанија чланица и представништава који раде на чак три континента. Ово му, како каже, не представља проблем, јер „уз помоћ Интернета данас можете да седите у Бангладешу и одатле управљате било којом фирмом у Европи”. Пре неколико дана Јевросимовић, кога новинари често зову српски Бил Гејтс, на Светском економском форуму у Давосу, седео је за истим столом с човеком по коме је добио надимак.Недавно је у суседној Босни и Херцеговини пазарио софтверску фирму „Инсофт”, а ових дана се увелико спрема да инвестиционе заставице на карти света забоде у Дубаију, усред Уједињених Арапских Емирата, али и Казахстану и у Јужној Африци.

Без обзира на то што је пословао и с „Мајкрософтом”, „Хјулит Пакардом” и Ај-Би-Емом, на пример, што је фирме са ознаком „Комтрејда” отварао на три континента, Јевросимовић је највише аплауза на домаћем терену побрао пре непуних годину дана када је, први међу овдашњим бизнисменима, изашао на словеначко тржиште и постао власник „Хермес софтлаба”.

– Никаквих проблема, нити било каквих опструкција стварно нисам имао. Једноставно, приликом куповине те компаније одлучујућа је била најбоља финансијска понуда и квалитет. У том тренутку ми смо за њих били стратешки партнер с којим могу да граде будућност. Спајањем ове две компаније заиста је направљена гигантска кућа, а оба тржишта истовремено имају корист. Овим смо у целој регији објединили најбоље компаније из ове области. У нашој фирми ради најбољих 1.200 програмера из целе регије. Јасно је да је будућност локалних тржишта је у регионализацији.

Кажете да сте словеначко тржиште купили играјући на карту квалитета. Али, други српски бизнисмени, власници успешних компанија, који немају проблем с квалитетом, то нисууспели пре Вас?

Наше искуство је такво да о нама у њиховим медијима није објављен ниједан негативан чланак. На локалним тржиштима ми смо локална компанија, у Словенији словеначка, у Србији српска, у Хрватској хрватска. Желимо да будемо добар грађанин у земљи у којој радимо и профитирамо. То је наша пословна филозофија.

Да ли Вас је Мирослав Мишковић питао за савет?

Изузетно га ценим као пословног човека, али овде је реч о две различите делатности и то не бих желео да мешам. Не познајем природу његовог посла и моје и његово искуство је због тога, вероватно, различито. Уосталом, Мишковић у Љубљани гради највећи регионални тржни центар.

Шта се прича у Словенији? Какве су Мишковићеве шансе да преузме „Меркатор”?

Вероватно врло велике. Не бавим се тиме ко шта ради у Словенији, већ ме интересују моји послови. У Љубљани градимо технолошки центар од 16.000 квадрата, уложићемо тридесет милиона евра, и биће то највећи објекат у технолошкој зони словеначке престонице. И за тај посао имамо директну подршку локалних власти. Отварамо компанију у Дубаију, Јужној Африци и највероватније у Казахстану.

Како изгледа, из Србије, водити фирму на три континента?

Нема никаквих проблема. Откако се Интернет појавио можете да седите и у Бангладешу и да водите компанију било где у Европи.

А како радник с друге стране океана комуницира са шефом?

Сви смо доступни једни другима. Зато и служим у компанији. Нисам овде само да бих се сликао и давао интервјуе, сви радимо тимски. Сваки радник у фирми, од директора до кафе куварице, може да ми се обрати за помоћ. Схватили смо да смо тим и ја сам, наравно, део тог тима. Негујемо равноправну комуникацију. На мејлове запослених одговарам истог дана. Велику компанију можете да водите само с добром организацијом, како систем не би почео да личи на тромог диносауруса који не зна где му је лева а где десна нога.

Због регионалне експанзије државни званичници су Вас тапшали по рамену. Где мислите да је држава могла да Вам помогне?

Држава може најбоље да ми помогне, ако ми не одмогне. Не треба ми помоћ у том смислу, више волим да се ослоним на своје способности. Не треба ни да ме тапшу по рамену, нити да ми аплаудирају. Најбоља признања су ми пословни резултати моје компаније. Нека се политичари баве политиком, нека оставе нас да се бавимо привредом и неће бити проблема.

Стручњаци из ове области тврде да криза није много погодила област технологије. Какво је Ваше искуство?

То је истина. Наш буџет је за чак 30 одсто већи него за прошлу. Генерално гледано, технолошки сектор није погођен кризом колико је, рецимо, погођена аутомобилска индустрија, тржиште некретнина и финансија. Углавном је реч о смањењу броја запослених од три до седам одсто.

Шта је објашњење?

Кризу не можете да превазиђете без помоћи технологије. Неко опште уверење, па чак и у Давосу, било је да ће нова достигнућа имати велики утицај на решавање кризе, да ће то, у неком смислу, бити лек.

У Давосу сте имали и доста неформалних разговора. Јесте ли склопили неки нови посао?

Није било конкретних послова у Давосу. Морам да признам да у почетку нисам био свестан важности тог скупа док све то нисам доживео. Међу 2.500 привилегованих званица није било само водећих људи из светске привреде, било је доста економиста, банкара, државника… То је скуп коме су присуствовали и Бил Гејтс, и Бил Клинтон, и Владимир Путин, али и Пауло Коељо, на пример. Давос има 5.000 становника а само на пословима обезбеђења било је упослено исто толико људи. Био је то формално-неформални скуп јер 2.500 људи није много. Могли смо да разговарамо, седимо у кафићима, локалима… И сви нам били су доступни.

Јесте ли раније познавали Била Гејтса?

Упознао сам га пре 15 година, када смо били један од највећих дистрибутера „Мајкрософта” у Немачкој. Мене се није сетио, али се сетио имена фирме. Бранко Радујко, генерални директор „Телекома”, и ја седели смо с њим за столом док је читао „Фајненшл тајмс”. Пошли смо на неки састанак и док смо у кафићу чекали партнере једина два слободна места била су за његовим столом. Рекао је да слободно седнемо и тако смо и поразговарали. Испоставило се да је врло добро упознат с пословима „Мајкрософта” у Србији, сетио се сусрета с покојним премијером Зораном Ђинђићем, истакао је да му је жао што се то догодило.

Да листе му признали како Вас зове српска штампа, али и новинари из региона?

Нисам му то рекао. Он је изузетан човек, било је пријатно разговарати с њим. Иначе, вицепремијер Божидар Ђелић је врло популаран у Давосу. Стојећи поред њега ми смо били врло поносни јер га 90 одсто људи зна лично. Не можете да прођете два метра на улици а да му неко се приђе и не поздраве се с њим.

Осим кафе с Билом Гејтсом, шта је још на Вас оставило утисак?

Састанци с представницима водећих фирми из разних областима. Јер, у нашој делегацији постојао је договор да Србију представљамо као земљу у развоју, као тржиште које бележи органски раст. Тако ћемо да привучемо велике компаније да дођу у нашу земљу. И који год састанак да смо пожелели, добили смо га.

Колико је та прича о органском расту српске економије „пила воду”?

Како да није! Светску кризу ми треба да искористимо и ствари окренемо у своју корист. Србија треба да се представља као тржиште у развоју на коме је много јефтиније и једноставније производити. Компаније које траже излаз из кризе сада треба да „довучемо” овде. „Гугл” је направио инфраструктурну мапу света на којој су развијене земље издигнуте као острва. Србија је на тој мапи буквално удубљење, што значи да смо потпуно неразвијени. Изградња инфраструктуре је наш излаз јер кад држава направи аутопут радње саме ничу уз њега.

С обзиром на то да живите од компјутера, колико сте приватно зависни од њега?

Због посла, мобилни телефон „блекбери” је стално уз мене и тако сам стално на Интернету. Све мејлове који стижу на мој компјутер могу да видим у току дана. Не могу да кажем да сам зависник од Интернета и да сатима седим играјући игрице.

Зашто немате профил на „Фејсбуку”, рецимо?

Нисам баш од оних који имају времена за то. Не чатујем, не скидам музику и филмове са Интернета… С друге стране, стално пратим нова технолошка достигнућа, информишем се, сваки дан морам да учим да бих се снашо у технолошкој шуми. И жестоки сам заговорник тезе да информатика треба да се изучава још у првом разреду основне школе. Наша деца су врло паметна и већ с пет година баратају рачунарима, мобилним телефонима, играју игрице и имају профиле на „Фејсбуку”. Информатика ће им у будућности бити неопходна јер више ниједан посао не може да се замисли без компјутера.

Аница Николић

-----------------------------------------------

Електронска влада

Прошле године сте потписали уговор о увођењу информационог система с Владом Републике Србије. Колико је ће стварање електронске владе олакшати посао министрима?

Инфраструктура не подразумева само путеве, железнице, већ и телекомуникације и информатичку структуру. Иако је Србија почетком деведесетих година била лидер у овој области сада бележимо велики технолошки заостатак. Ако сад почнемо да надокнађујемо јаз који се мери деценијама, закаснићемо узалуд јурцајући друге да бисмо стигли тамо где смо некад били. Ми сада морамо да прескочимо јаз. Да бисмо у томе успели морамо бити још отворенији и прилагодљивији за нове технологије. Зато је успостављање електронске владе врло важно. Свака седница владе условљена је великом количином папира и то је врло обиман посао. Министри су затрпани папирима и чак је физички посао пренети толику количину докумената за сваку седницу владе. Тога више неће бити, све ће то бити у електронском облику.

А. Н.

-------------------------------------------------

Сигурност

Држава је почела да улази у предузећа. Како, као заговорник става да треба одвојити бизнис од политике, то коментаришете?

Није ми то познато. Нисам тако добар економиста, најбоље се разумем у оно што радим па то могу и да коментаришем.

Хоћете ли, као многи овдашњи бизнисмени, стати у ред за кредите које субвенционише држава?

Већ смо обезбедили кредитну линију за ову годину. Не могу да каже ни да ни не док званично не видим шта држава и банке нуде. Нама је највећи проблем тренутно то што је курс врло нестабилан и држава мора да уради нешто на смиривању курса. Током своје каријере пролазио сам кроз разне фазе, ишло ми је и добро и лоше. У најгорим условима сам највише улагао, највише се отварао и то се показало као добар рецепт. Мислим да држава треба да се отвори да могућност привреди да се рашири и распламса. Динар је мало ојачао последњих дана, видећемо колико ће то да траје.

Како изгледа планирати посао у оваквој ситуацији с курсом?

Врло тешко. Поготово што имам лоша искуства из прошлих времена. Нико од нас не би волео да се то понови. Привреди највише одговара стабилна валута, стабилна економија и стабилна политичка ситуација.

А. Н.