Између разума и маште

Јунгово дело се често и назива комплексном психологијом. Оно даје крајње сложену слику човека тако да ће ономе ко тражи упрошћене одговоре на питања о људској природи, личности, психи, Јунгове књиге бити тешке, поготову што се он служи не само појмовима него и симболима, представама, сликама, метафорама… Али, оно је такво, зато што је и људска природа таква.

Један од наших најугледнијих психолога, универзитетски професор Жарко Требјешанин овим речима објашњава због чега многи дело Карла Густава Јунга, једног од најславнијих психијатара, психолога и антрополога, сматрају неразумљивим и замршеним. Требјешанин, који је аутор књиге „Речник Јунгових појмова и симбола”, недавно објављене у издању београдске издавачке куће „Hesperia”, додаје да то погрешно схватање Јунга могуће потиче још од Фројда који се јако плашио да ће се психоанализа, како је говорио, заглибити у окултно, мрачно, спекулативно.

Је ли та несхваћеност Јунговог дела и разлог што су симболи мање обрађени?

Када говоримо о психичком животу који је веома танан, неухватљив, нарочито о несвесној страни, о представама колективног несвесног, о тим прасликама, представама преисторијског ума, ми их не можемо изразити појмовима. Симболи су по својој природи вишезначни и често имају чак супротна значења, а то је оно што рационални ум не може да појми. Када сам почео да пишем Речник мислио сам да обухватим његове појмове, а онда сам схватио да су многи појмови негде на граници између појмова и симбола. Дакле, било је потребно узети и њих јер су више врста метафоре, али и кључне симболе, неку врсту међаша који обележавају Јунгово дело.

Симбол Душа обрађен је врло детаљно. Шта је, по Јунгу, душа?

Душа јесте кључни појам психологије. На крају, психологија је и добила назив по том појму. Како се психологија развијала тако је брзо изгубила душу; сужена је на свест и на њена испољавања која могу да се региструју и измере. Јунг је један од оних психолога који су покушали да реафирмишу појам душе, да душу врате психологији. Душа је нешто најзагонетније, од ње нема веће загонетке у читавом космосу и, како Јунг каже, „најузвишенији је предмет науке”, нешто најтананије, најсуптилније, неухватљиво, наравно невидљиво, али што врло битно одређује и видљиво понашање и мишљење. Без тог појма душе не можемо ни разумети човека ни објаснити његово понашање, мишљење, имагинацију, итд. Душа се, можда, најпре манифестује у интуитивном поимању које иде на директно откровење. И нешто најнежније што постоји у човеку и окренуто је Богу.

Какав је био Јунгов однос према религији?

За разлику од Фројда који је сматрао да је религија врста колективне неурозе, по Јунгу је религија наша способност да схватимо оно што је нуминозно; тачније – религиозни доживљај јесте наша свест која је измењена под фасцинантним утицајем, чак под ударом оностраног које преображава нашу психу. То је оно што представља суштину религије. Данас многи теолози нападају Јунга да је, у ствари, психологизирао религију јер је сматрао да бог, или тачније представа бога, постоји у нама. У свакој епохи, у свакој култури, код свих људи, постоји урођена представа бога. Чак и они који то негирају, и они налазе бога на некој другој страни – подсетимо се како се од вође ствара бог…

Далеко је то од официјелне религије…

Било би погрешно мислити да је, када је реафирмисао човекову религиозност, Јунг мислио на официјелну религију или још уже – само на хришћанску религију. Напротив, Јунг је веома ценио и источњачке религије, много је проучавао многобоштво. Можда је, наравно уз Елијадеа, и један од оних савремених научника мислилаца који је највише учинио да се реафирмише и значај окултних наука. У њима је Јунг тражио потврду за своје учење, оно зрнце открића несвесног и то, пре свега, колективног несвесног. У ствари, оно што је архетипско.

Кажете да је Јунг заслужан за разумевање неуроза. У чему је близак савременој (анти)психијатрији?

Јунг је био много испред свог времена у погледу схватања неуроза. И Фројд, а поготово Адлер, неурозу су разумевали искључиво као нешто негативно, као штетно, као болест и нешто што треба што пре и што темељније уклонити. И Јунг сматра да се ту ради о дисоцијацији личности, о распадању, о конфликтима, о потискивању, за њега неуроза није нешто само негативно: њени симптоми указују на проблем, на неравнотежу, па је она истовремено и покушај самоизлечења. По томе је, мислим, близак антипсихијатрији. Јунг је једноставно антиципирао: било би погрешно симптоме неурозе једноставно неутралисати као што се вади болесни зуб. Говорио је и да треба захвалити богу што човек има неурозу, иначе не би никад постао свестан да живи потпуно погрешан живот.

Ко је чинио Јунгову клиничку популацију?

По њему, и Фројд и Адлер су грешили што су као клиничку популацију узимали младе људе. Проблеми младих људи су проблеми прилагођавања… Ако се то потискује, наравно да избија неуроза. Али, у другој половини живота, када човек треба да се окрене себи, стварању целовите личности, духовним, религиозним проблемима, па ако те проблеме потискује, не суочи се са њима, онда долази до друге врсте неурозе. Е, то су савремене неурозе. Јунг и каже да је, углавном, лечио људе у другој половини живота и ту се суочио са проблемом доживљаја бесмисла, празнине и депресије. Такву врсту поремећаја, такву врсту проблема, можемо, говорио је, назвати неурозом нашег доба.

Како би Јунг видео данашњег човека?

Пре свега, као исувише рационалног. Код њега су хипертрофирале емоције, интуиција, машта, и такав човек је једностран, једнодимензионалан, одсечен од онога што су животни сокови. Јунг је покушао да ту изгубљену страну личности врати како би човек постао свестан свега онога што је потиснуо, одстранио од себе било из којих разлога. Савремени човек је склон цинизму, презирању осећања и емпатије, а то води погубној неравнотежи, крајње изопаченом, наказном развоју.

Ако је Јунг савременог човека сматрао сувише рационалним, значи да у његовом делу постоји критички однос према просветитељству?

Тако је, ја мислим да Јунгова критика савременог човека јесте и критика човека који је утемељен на идеологији просветитељства. Јер управо је просветитељство које нам је донело много добра и чији је циљ био да човека ослободи од догми и од незнања, да постави владавину разума, током, ево, већ векова своје владавине показало да, инсистирајући на разуму, није видело и оне његове мрачне стране. Разум, наука, техника, могу се искористити тако да буду најјачи стубови деспотије, тоталитарног режима… То је, макар, показао 20 век. Разум не може бити врховни арбитар, а претерано инсистирање на науци и техници пресекло је виталну везу са оним што је човекова душа, са оним што је нагонско у човеку, што је имагинација, машта, интуиција. Ако се та веза пресече, човек се претвара у биће које је прилично нељудско.