Između razuma i mašte

Jungovo delo se često i naziva kompleksnom psihologijom. Ono daje krajnje složenu sliku čoveka tako da će onome ko traži uprošćene odgovore na pitanja o ljudskoj prirodi, ličnosti, psihi, Jungove knjige biti teške, pogotovu što se on služi ne samo pojmovima nego i simbolima, predstavama, slikama, metaforama… Ali, ono je takvo, zato što je i ljudska priroda takva.

Jedan od naših najuglednijih psihologa, univerzitetski profesor Žarko Trebješanin ovim rečima objašnjava zbog čega mnogi delo Karla Gustava Junga, jednog od najslavnijih psihijatara, psihologa i antropologa, smatraju nerazumljivim i zamršenim. Trebješanin, koji je autor knjige „Rečnik Jungovih pojmova i simbola”, nedavno objavljene u izdanju beogradske izdavačke kuće „Hesperia”, dodaje da to pogrešno shvatanje Junga moguće potiče još od Frojda koji se jako plašio da će se psihoanaliza, kako je govorio, zaglibiti u okultno, mračno, spekulativno.

Je li ta neshvaćenost Jungovog dela i razlog što su simboli manje obrađeni?

Kada govorimo o psihičkom životu koji je veoma tanan, neuhvatljiv, naročito o nesvesnoj strani, o predstavama kolektivnog nesvesnog, o tim praslikama, predstavama preistorijskog uma, mi ih ne možemo izraziti pojmovima. Simboli su po svojoj prirodi višeznačni i često imaju čak suprotna značenja, a to je ono što racionalni um ne može da pojmi. Kada sam počeo da pišem Rečnik mislio sam da obuhvatim njegove pojmove, a onda sam shvatio da su mnogi pojmovi negde na granici između pojmova i simbola. Dakle, bilo je potrebno uzeti i njih jer su više vrsta metafore, ali i ključne simbole, neku vrstu međaša koji obeležavaju Jungovo delo.

Simbol Duša obrađen je vrlo detaljno. Šta je, po Jungu, duša?

Duša jeste ključni pojam psihologije. Na kraju, psihologija je i dobila naziv po tom pojmu. Kako se psihologija razvijala tako je brzo izgubila dušu; sužena je na svest i na njena ispoljavanja koja mogu da se registruju i izmere. Jung je jedan od onih psihologa koji su pokušali da reafirmišu pojam duše, da dušu vrate psihologiji. Duša je nešto najzagonetnije, od nje nema veće zagonetke u čitavom kosmosu i, kako Jung kaže, „najuzvišeniji je predmet nauke”, nešto najtananije, najsuptilnije, neuhvatljivo, naravno nevidljivo, ali što vrlo bitno određuje i vidljivo ponašanje i mišljenje. Bez tog pojma duše ne možemo ni razumeti čoveka ni objasniti njegovo ponašanje, mišljenje, imaginaciju, itd. Duša se, možda, najpre manifestuje u intuitivnom poimanju koje ide na direktno otkrovenje. I nešto najnežnije što postoji u čoveku i okrenuto je Bogu.

Kakav je bio Jungov odnos prema religiji?

Za razliku od Frojda koji je smatrao da je religija vrsta kolektivne neuroze, po Jungu je religija naša sposobnost da shvatimo ono što je numinozno; tačnije – religiozni doživljaj jeste naša svest koja je izmenjena pod fascinantnim uticajem, čak pod udarom onostranog koje preobražava našu psihu. To je ono što predstavlja suštinu religije. Danas mnogi teolozi napadaju Junga da je, u stvari, psihologizirao religiju jer je smatrao da bog, ili tačnije predstava boga, postoji u nama. U svakoj epohi, u svakoj kulturi, kod svih ljudi, postoji urođena predstava boga. Čak i oni koji to negiraju, i oni nalaze boga na nekoj drugoj strani – podsetimo se kako se od vođe stvara bog…

Daleko je to od oficijelne religije…

Bilo bi pogrešno misliti da je, kada je reafirmisao čovekovu religioznost, Jung mislio na oficijelnu religiju ili još uže – samo na hrišćansku religiju. Naprotiv, Jung je veoma cenio i istočnjačke religije, mnogo je proučavao mnogoboštvo. Možda je, naravno uz Elijadea, i jedan od onih savremenih naučnika mislilaca koji je najviše učinio da se reafirmiše i značaj okultnih nauka. U njima je Jung tražio potvrdu za svoje učenje, ono zrnce otkrića nesvesnog i to, pre svega, kolektivnog nesvesnog. U stvari, ono što je arhetipsko.

Kažete da je Jung zaslužan za razumevanje neuroza. U čemu je blizak savremenoj (anti)psihijatriji?

Jung je bio mnogo ispred svog vremena u pogledu shvatanja neuroza. I Frojd, a pogotovo Adler, neurozu su razumevali isključivo kao nešto negativno, kao štetno, kao bolest i nešto što treba što pre i što temeljnije ukloniti. I Jung smatra da se tu radi o disocijaciji ličnosti, o raspadanju, o konfliktima, o potiskivanju, za njega neuroza nije nešto samo negativno: njeni simptomi ukazuju na problem, na neravnotežu, pa je ona istovremeno i pokušaj samoizlečenja. Po tome je, mislim, blizak antipsihijatriji. Jung je jednostavno anticipirao: bilo bi pogrešno simptome neuroze jednostavno neutralisati kao što se vadi bolesni zub. Govorio je i da treba zahvaliti bogu što čovek ima neurozu, inače ne bi nikad postao svestan da živi potpuno pogrešan život.

Ko je činio Jungovu kliničku populaciju?

Po njemu, i Frojd i Adler su grešili što su kao kliničku populaciju uzimali mlade ljude. Problemi mladih ljudi su problemi prilagođavanja… Ako se to potiskuje, naravno da izbija neuroza. Ali, u drugoj polovini života, kada čovek treba da se okrene sebi, stvaranju celovite ličnosti, duhovnim, religioznim problemima, pa ako te probleme potiskuje, ne suoči se sa njima, onda dolazi do druge vrste neuroze. E, to su savremene neuroze. Jung i kaže da je, uglavnom, lečio ljude u drugoj polovini života i tu se suočio sa problemom doživljaja besmisla, praznine i depresije. Takvu vrstu poremećaja, takvu vrstu problema, možemo, govorio je, nazvati neurozom našeg doba.

Kako bi Jung video današnjeg čoveka?

Pre svega, kao isuviše racionalnog. Kod njega su hipertrofirale emocije, intuicija, mašta, i takav čovek je jednostran, jednodimenzionalan, odsečen od onoga što su životni sokovi. Jung je pokušao da tu izgubljenu stranu ličnosti vrati kako bi čovek postao svestan svega onoga što je potisnuo, odstranio od sebe bilo iz kojih razloga. Savremeni čovek je sklon cinizmu, preziranju osećanja i empatije, a to vodi pogubnoj neravnoteži, krajnje izopačenom, nakaznom razvoju.

Ako je Jung savremenog čoveka smatrao suviše racionalnim, znači da u njegovom delu postoji kritički odnos prema prosvetiteljstvu?

Tako je, ja mislim da Jungova kritika savremenog čoveka jeste i kritika čoveka koji je utemeljen na ideologiji prosvetiteljstva. Jer upravo je prosvetiteljstvo koje nam je donelo mnogo dobra i čiji je cilj bio da čoveka oslobodi od dogmi i od neznanja, da postavi vladavinu razuma, tokom, evo, već vekova svoje vladavine pokazalo da, insistirajući na razumu, nije videlo i one njegove mračne strane. Razum, nauka, tehnika, mogu se iskoristiti tako da budu najjači stubovi despotije, totalitarnog režima… To je, makar, pokazao 20 vek. Razum ne može biti vrhovni arbitar, a preterano insistiranje na nauci i tehnici preseklo je vitalnu vezu sa onim što je čovekova duša, sa onim što je nagonsko u čoveku, što je imaginacija, mašta, intuicija. Ako se ta veza preseče, čovek se pretvara u biće koje je prilično neljudsko.