Беназир на челу отпора

Да ли се генерал Мушараф "прекомбиновао" завођењем ванредног стања, створивши у Пакистану ситуацију коју све теже може да контролише? Да ли ће тај његов потез, уместо да га одржи на положају шефа државе, само убрзати његов одлазак?
Одговори на ова питања која се постављају још од 3. новембра, када је суспендовање устава изненадило како Пакистанце, тако и западне престонице које су у генералу-председнику виделе главног савезника у "рату против терора" - све више нагињу другој опцији, нарочито после јучерашњег чланка у "Њујорк тајмсу" који, позивајући се на неименоване изворе чија је адреса несумњиво у Стејт департменту, поручује како су САД све увереније да су Мушарафови председнички дани одбројани и да се у Белој кући увелико размишља о алтернативи.

Ако, дакле, Мушараф, до јуче "најомиљенији диктатор Запада", дође у ситуацију да му неки од колега генерала изненада саопшти како је "Пакистан важнији од његовог положаја", какав би могао да буде политички расплет који би спречио да у тренутно најважнијој муслиманској земљи власт преузму исламски екстремисти?

У сценаријима који се предвиђају, једна од главних улога намењена је Беназир Буто, која се пре месец дана на драматичан начин вратила на домаћу политичку сцену (у неуспелом атентату на њу после повратка из осмогодишњег егзила погинуло је 140 људи). Свакако најпопуларнији грађански политичар, бивша премијерка и лидерка Пакистанске народне партије (ППП), принуђена је да "у лету" мења стратегију и своје политичке поруке прилагођава брзо мењајућим приликама.

Пошто је, стављањем у кућни притвор, неколико пута спречавана да се стави на чело "великог марша" својих присталица, Бутова сада покушава да организује шири опозициони фронт против Мушарафа и тиме изнуди да се ванредно стање укине, свакако пре избора које је, притешњен унутрашњим отпором и страним критикама, генерал-председник заказао за 15. фебруар.

Да ли ће опозиционо јединство бити институционализовано и колико ће бити делотворно показаће се идућих дана, али оно што је сада сасвим извесно, то је да се у личности ББ преламају све противречности Пакистана, његова прошлост и будућност, оно што јесте и што би могао да буде, његове наде и стрепње.

Бутова је већ два пута на чело владе долазила с великим очекивањима и премијерски положај принудно напуштала са још већим разочарањима. Први пут је кормило нације преузела после изборне победе 1988, са 35 година, као најмлађи премијер и прва жена на тако важном месту у једној муслиманској нацији. Две године касније њена влада је распуштена, с образложењем да је неспособна и корумпирана. Вратила се 1993, али и тај мандат је три године касније завршен на сличан начин - с још тежим оптужбама за корупцију и неспособност. Од 1999. до средине октобра била је у егзилу у Лондону и Дубаију, одакле се вратила праћена извештајима да је, уз посредовање Вашингтона и Лондона, са Мушарафом постигла договор о подели власти после избора који су тада били предвиђени за идући јануар.

Сада каже да је завођење ванредног стања тај договор обезвредило. Може, такође, бити и да је накнадно појмила да јој најављени политички брак са све непопуларнијим генералом више шкоди него што користи. У сваком случају, предстоји јој још једно рочиште са пакистанским бирачима, чини се много битније и за Пакистан и за њу лично, од досадашњих.

За тако нешто она није неприпремљена, будући да јој је политика одавно судбина. Њен отац, Зулфикар Али Буто, био је први истински грађански премијер Пакистана, који је завршио на губилишту једног од војних режима који су Пакистаном владали више од 30 од укупно 60 година постојања. Када је први пут након очевог погубљења, после неуверљивог судског процеса због оптужби да је организовао убиство једног политичког противника, дошла у земљу, дочекало је милион људи. Као најстарије дете, имала је више животне среће од двојице браће, који су такође имали политичке амбиције: први је нађен мртав у свом стану на француској ривијери 1980, други је убијен у Пакистану 1996.

Њен супруг Асиф Али Зардари доживљава се као њен главни политички баласт: док је био министар имао је надимак "господин 10 одсто", и провео је осам година у затвору - уз кауцију је пуштен 2004. и још се није вратио у земљу. Ниједан од судских процеса за корупцију и прање пара против пара Буто-Зардари није окончан, а у оптицају су бројке од десетак милиона до преко милијарде долара незаконито стечених пара.

У Беназир Буто се стичу и култ личности (доживотни је председник ППП), и феудална политика (на власти је промовисала само рођаке и пријатеље) и истинска демократија (појединачно је најпопуларнији политичар). Како год било, повратак на власт неће бити једноставан: треба да задовољи велика очекивања пакистанских маса, а да при том не застраши моћне генерале, да стекне поверење западних савезника - и да преживи нападе фундаменталиста који у њој виде свог архи-непријатеља: залаже се за демократију, модернизацију и сарадњу са Западом, а као жена не држи се места које јој одређује исламска догма.