Неубедљиво образложење

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 15. новембра – Не узимам конститутивним народима право да штите своје интересе; моје одлуке нису уперене ни против једног народа у Босни и Херцеговини, оне су корист свих грађана и свих конститутивних народа – речи су којима је високи представник међународне заједнице Мирослав Лајчак образлагао своју одлуку да донесе и наметне Закон о изменама и допунама Закона о Савету министара и Обавезујућу инструкцију за промену Пословника о раду Парламентарне скупштине БиХ.

Поређењем текста раније важећег и садашњег закона, лако се дође до закључка да је Лајчаково образложење неубедљиво. Ево и зашто. Према ранијем Закону о Савету министара, седнице су се могле одржати само ако им присуствују најмање по два министра из сваког конститутивног народа. За усвајање коначне одлуке, која не подлеже потврђивању у Парламентарној скупштини, требало је да за њу гласа већина, у којој су најмање по два представника сваког од три народа – Срба, Бошњака и Хрвата. Такође, било је прописано да се о свакој одлуци покуша постићи консензус.

Наметнутим законом Лајчак је из начина одлучивања избрисао покушај да се дође до консензуса. Променио је и одлуку о кворуму – сада се седница може одржати ако јој присуствује проста већина, а за коначну одлуку довољно је да у већини буде само један српски, бошњачки и хрватски глас.

С обзиром на то да је Савет министара састављен према формули да трећину његових чланова чине министри из Републике Српске, а две трећине из Федерације БиХ (без обавезе да то буду Срби, Бошњаци или Хрвати), малим лукавством представници из Републике Српске могли би да остану без утицаја у овом органу. Довољно би било да било која странка из Федерације БиХ у Савет министара изабере "свог" Србина или неког ко би се изјаснио као Србин и да увек имају глас неопходан за усвајање коначних одлука Савета министара.

Тако би се конститутивност српског народа у БиХ могла лакше изиграти него 1992. године, када је одржан референдум о самосталности и независности БиХ. Тада су Бошњаци и Хрвати, на основу одлуке Скупштине БиХ – донесене без учешћа српских посланика, јер није прихваћен њихов предлог да се пре расписивања референдума договори ново унутрашње уређење земље – гласали за издвајање БиХ из Југославије.

Иако су Срби бојкотовали референдум на којем се за самосталност БиХ изјаснило мање од две трећине бирача, Бошњаци и Хрвати су прогласили независност. Таквом одлуком они су прекршили тадашњи Устав БиХ (одлуке донесене на референдуму биле су правно ваљане само ако за њих гласа најмање две трећине бирача) и суштински су допринели избијању троипогодишњег грађанског рата.

Да би се и теоретски избегла могућност прегласавања легитимних представника конститутивних народа, Влада Републике тражи да се у Закон о изменама и допунама Закона о Савету министара дода одредба према којој би српски глас у овом органу био валидан само ако је глас министра из Републике Српске, а бошњачки и хрватски ако су гласови министара из Федерације БиХ.

Захтеву Владе Републике Српске у прилог иде и чињеница да Срби чине између три и четири процента становништва Федерације БиХ, односно да су Бошњаци десетак, а Хрвати око три одсто становништва Републике Српске. На овнову ових података сасвим је јасно да Србин из Федерације БиХ, односно Бошњак или Хрват из Републике Српске, који би, евентуално, били изабрани у Савет министара немају легитимитет да одлучују у име својих сународника из другог ентитета.