Смрт вешањем као нова претња Палестинцима

Изра­ел­ски пар­ла­мент Кне­сет из­гла­сао је у по­не­де­љак но­ви за­кон ко­јим се па­ле­стин­ски те­ро­ри­сти ауто­мат­ски осу­ђу­ју на смрт ве­ша­њем. Ова од­лу­ка мо­жда и не би иза­зва­ла по­себ­ну па­жњу, слич­на ка­зна по­сто­ји у мно­гим др­жа­ва­ма, али ов­де је екс­пли­цит­но на­ве­де­но да се овај за­кон од­но­си ис­кљу­чи­во на – те­ро­ри­сте па­ле­стин­ског по­ре­кла.

„Од са­да ће сва­ка мај­ка у Ју­де­ји и Са­ма­ри­ји (За­пад­ној оба­ли) зна­ти да ње­ном си­ну сле­ди ве­ша­ње уко­ли­ко кре­не да уби­је јед­ног Је­вре­ји­на”, пре­не­ли су ме­ди­ји из­ја­ву крај­ње де­сни­чар­ског изра­ел­ског ми­ни­стра на­ци­о­нал­не без­бед­но­сти Ит­ма­ра Бен-Гви­ра, ауто­ра за­ко­на ко­ји је усво­јен са 62 гла­са за, 48 про­тив и јед­ним уз­др­жа­ним.

Под­се­ти­мо, рат из­ме­ђу Изра­е­ла­ца и Па­ле­сти­на­ца је­дан је од нај­ду­жих у са­вре­ме­ној исто­ри­ји, а во­ди се око те­ри­то­ри­ја из­ме­ђу ре­ке Јор­дан и Сре­до­зем­ног мо­ра. Пре­ци­зни­је, око обла­сти ко­ју обе су­ко­бље­не стра­не сма­тра­ју сво­јом. Пр­ви су­ко­би из­би­ли су већ на­кон што је Да­вид Бен Гу­ри­он 14. ма­ја 1948. у Тел Ави­ву, у скла­ду са пред­ло­гом Ује­ди­ње­них на­ци­ја о по­де­ли те­ри­то­ри­је на је­вреј­ску и арап­ску, про­гла­сио не­за­ви­сност но­ве др­жа­ве. Изра­ел оп­ста­је, а сто­ти­не хи­ља­да Па­ле­сти­на­ца при­мо­ра­не су да тра­же но­ву до­мо­ви­ну.

Но­во­и­згла­са­ни за­кон на­и­шао је на оштру осу­ду зва­нич­ни­ка из Европ­ске уни­је. Се­ћа­ње на Хо­ло­ка­уст, ко­јем су би­ли под­врг­ну­ти Је­вре­ји на Ста­ром кон­ти­нен­ту, још увек је жи­во, про­у­ча­ва се у шко­ла­ма, обе­ле­жа­ва при­год­ним ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма… Упра­во то је по­кре­ну­ло та­лас ко­мен­та­ра за­сно­ва­них пре­вас­ход­но на чи­ње­ни­ци да ова­кав за­кон до­но­си пред­став­нич­ки дом на­ро­да ко­ји је то­ком на­ци­зма и сам био из­оп­штен због то­га што је по­што­вао Ју­да­и­зам. Да ли је мо­гу­ће да­нас при­хва­ти­ти сли­чан став, па ма­кар га из­ре­као и на­род ко­ји је па­тио, и про­гла­си­ти дру­ги на­род, јед­на­ко па­ће­нич­ки, не­по­жељ­ним до ис­тре­бље­ња?

Рат из­ме­ђу Изра­е­ла и Па­ле­сти­на­ца фак­тич­ки тра­је ду­же од 100 го­ди­на и ме­ша­ви­на је исто­ри­је, ре­ли­ги­је, по­ли­ти­ке и те­жњи за за­у­зи­ма­њем те­ри­то­ри­ја ко­је ни­су ја­сно де­фи­ни­са­не на ме­ђу­на­род­ном ни­воу. Не­дав­ни су­коб у Га­зи по­ка­зао је огром­ну до­зу не­тр­пе­љи­во­сти из­ме­ђу два на­ро­да. У ње­му је, пре­ма зва­нич­ним по­да­ци­ма, стра­да­ло ви­ше од 72.000 љу­ди, ра­ње­но их је око 170.000, про­стор на ко­јем су се во­ди­ле рат­не опе­ра­ци­је срав­њен је са зе­мљом, пре­тво­рен у пу­сти­њу, а сви они ко­ји су по­же­ле­ли да се вра­те у сво­је до­мо­ве јед­но­став­но су ли­кви­ди­ра­ни. Чак и на­кон ус­по­ста­вља­ња при­мир­ја 2025. број стра­да­лих је већ до­сти­гао 700.

Али освр­ни­мо се на Евро­пу. Фран­цу­ска, Не­мач­ка, Ита­ли­ја и Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја већ су из­ра­зи­ле ду­бо­ку за­бри­ну­тост због из­гла­са­ва­ња по­ме­ну­тог за­ко­на. Исти је оце­њен као не­до­зво­ље­но дис­кри­ми­на­тор­ски и не­при­ме­рен за зе­мљу ко­ја је са­ма про­шла кроз дра­му Хо­ло­ка­у­ста из вре­ме­на на­ци­зма. Ма­да те­ро­ри­зам, као по­шаст да­на­шњи­це, сва­ка­ко ни­је не­што што мо­же да се то­ле­ри­ше, про­гла­ша­ва­ти цео је­дан на­род те­ро­ри­стич­ким сва­ка­ко не спа­да у ма­ни­ре при­ме­ре­не 21. ве­ку. Ипак, све по­ме­ну­те осу­де ни на ко­ји на­чин ни­су по­ре­ме­ти­ле по­слов­не аран­жма­не Изра­е­ла са европ­ским зе­мља­ма, што ука­зу­је на не­спрем­ност та­мо­шње ели­те да се озбиљ­ни­је при­ла­го­ди но­вим свет­ским трен­до­ви­ма и но­во­у­спо­ста­вље­ном рас­по­ре­ду сна­га. 

Ка­ко год би­ло, од­лу­ка изра­ел­ског Кне­се­та о ауто­мат­ској смрт­ној ка­зни за па­ле­стин­ске те­ро­ри­сте не­ће сми­ри­ти стра­сти у овом де­лу све­та. Као што их, уоста­лом, не сми­ру­је ни вр­ло ја­сна по­ли­ти­ка те­ри­то­ри­јал­ног ши­ре­ња ко­ју за­сту­па­ју у Тел Ави­ву. На­рав­но, све на ра­чун на­ро­да ко­ји жи­ве у окру­же­њу. 

Изра­ел­ски ми­ни­стар од­бра­не Изра­ел Кац об­ја­вио је да ће зе­мља уни­шти­ти „све ли­бан­ске до­мо­ве у се­ли­ма бли­зу гра­ни­це” и да 600.000 ра­се­ље­них ци­ви­ла не­ће мо­ћи да се вра­те у ју­жни Ли­бан док се не га­ран­ту­је без­бед­ност се­вер­ног Изра­е­ла, пре­не­ле су аген­ци­је. Он је по­твр­дио циљ ства­ра­ња „без­бед­но­сне зо­не” уну­тар ли­бан­ске те­ри­то­ри­је и из­ја­вио да ће изра­ел­ска вој­ска за­др­жа­ти „без­бед­но­сну кон­тро­лу над це­лим под­руч­јем до ре­ке Ли­та­ни”, укљу­чу­ју­ћи и мо­сто­ве ко­ји су још увек на ме­сту.

Не­ма сум­ње да се у Изра­е­лу пла­ше но­вих те­ро­ри­стич­ких и слич­них на­па­да по­пут оног 7. ок­то­бра 2023, ка­да су се на ме­ти на­шли при­сут­ни на јед­ном фе­сти­ва­лу у бли­зи­ни Га­зе. Та­да је, пре­ма зва­нич­ним по­да­ци­ма, уби­је­но 378 љу­ди, док их је 40–44 оте­то. На­па­да­чи су се да­ни­ма на­кон то­га кри­ли у под­зем­ним ту­не­ли­ма, а суд­би­на та­ла­ца уз­бу­ни­ла је цео свет. Рат ко­ји је усле­дио до да­нас ни­је окон­чан.

Ипак, да ли је про­гла­ша­ва­ње јед­ног на­ро­да, у овом слу­ча­ју Па­ле­сти­на­ца, за те­ро­ри­сте је­ди­ни и пра­ви од­го­вор на по­шаст са­вре­ме­ног све­та? У си­ту­а­ци­ји ка­да ве­ли­ке вој­не си­ле рас­по­ла­жу ко­ли­чи­на­ма оруж­ја до­вољ­ним да уни­ште це­лу пла­не­ту, те­ро­ри­зам не­ки ви­де као је­ди­но оруж­је за де­ло­ва­ње на ма­лим про­сто­ри­ма. По­је­ди­нач­но ве­ша­ње ње­го­вих уче­сни­ка и ор­га­ни­за­то­ра сва­ка­ко ни­је пра­во ре­ше­ње. Уоста­лом, та­ко нам го­во­ри исто­риј­ско ис­ку­ство. И сва­ка­ко не­ће до­при­не­ти сма­ње­њу ани­мо­зи­те­та из­ме­ђу Изра­е­ла­ца и Па­ле­сти­на­ца.