Америка и Јапан у лошем друштву

У првом месецу ове године четворица осуђеника у Јапану и седморица у САД „убијени су уз одобрење државе“, како најтежу правну санкцију описују њени бројни противници. Активисте људских права у овим земљама, али и целокупну светску јавност, то је подсетило на овај неславни пар у групи од 62 нације у којима се смртна казна и даље извршава.

У питању су једине две високоразвијене демократске земље у којима се примењује казна коју је већина света (135 чланица УН) одбацила као непримерену тековинама цивилизованог друштва, уз аргументе да представља кршење основних људских права, нема ефекта у одвраћању од злочина и једина је за коју правосудни органи немају могућности да исправе грешку.

Смртна казна није забрањена у међународном праву, али по оцени Амнести интернешенела и сличних организација представља кршење Универзалне декларације о људским правима (1948), по којој нико не сме бити подвргнут мучењу или нехуманом третману и казни. У међувремену је усвојено још неколико међународних споразума који су основ за укидање смртне казне, али то питање је наставило да дели свет на аболиционисте и ретенционисте, при чему се ова друга група полако осипа.

Против необавезујуће резолуције УН, усвојене крајем 2007, којом је прописан мораторијум на смртну казну, говорили су и представници Кине, која је светски лидер по броју званично потврђених егзекуција, док су незваничне процене вишеструко веће, јер кинеске власти те информације држе под велом тајне.

Русија од 1995. има мораторијум на извршења, али је смртна казна и даље део њеног законодавства.

Генерални секретар Савета Европе Тери Дејвис осудио је најновија погубљења у Америци и Јапану, рекавши да се нада да ће се ове две земље са статусом посматрача у овој европској организацији придружити већини демократских земаља у свету.

Две водеће светске економске силе налазе се у непопуларном друштву такозваних ретенциониста са Ираком, Ираном, Сиријом, Суданом... У оба случаја би се могло рећи да власт слуша народ – јавно мњење подржава смртну казну у Јапану чак огромном већином од преко 80 одсто, а у САД 64 одсто, мада је тај проценат у опадању. Ипак, у многим земљама je она укинута упркос великој подршци јавности, која je понегде, судећи по анкетама, и даље висока, на пример у Пољској и Чешкој. Укидање смртне казне предуслов је иначе за чланство у Европској унији.

Обаманија која је захватила Европу пред америчке изборе спласнула је када је амерички председник САД, у то време кандидат демократа, изјавио да би на смрт требало осуђивати и напаснике деце, иако је у САД од 1964. примењивана искључиво над убицама.

Број егзекуција у Америци, углавном смртоносном инјекцијом која је и сама као метод била предмет полемике, из године у годину опада (37 у 2008).

У Јапану нема наговештаја промене политике према најтежој правној санкцији. Ова земља Далеког истока је посебно на лошем гласу због третмана осуђеника и саме процедуре извршења, што је осудила и Комисија УН за људска права.

Без везе са спољашњим светом, „да им се не ремети душевни мир”, осуђеници на смрт године, а често и деценије, проводе у самици, проживљавајући сваки дан као последњи, јер се налог за извршење доноси без претходне најаве. Породица се обавештава непосредно после чина и има само 24 часа да преузме тело. По многа нико не долази, јер су се породице због срамоте већ одрекле преступника, верујући пре држави, иако се у бројним случајевима показало да су признања кривице изнуђена жестоком тортуром.

Јавне расправе о овој теми готово да нема, а политичари је избегавају јер знају да је непопуларна. Вешања, искључиви метод извршења, обављају се између два заседања националног парламента.