Млако и да се нада подгреје

Док су се неке репрезентације бориле да у последњи час изборе место на  овогодишњем Светском првенству (САД, Канада и Мексико, 11. јун – 19. јул) Србија је била међу онима, које су послужиле селекцијама с већ обезбеђеном визом да почну да се спремају за пут. У петак је наш тим изгубио у Виљареалу од Шпаније, европског првака, с 3:0, а у уторак је савладао у Бачкој Тополи Саудијску Арабију с 2:1.

Вероватно нико није ни очекивао другачије исходе. Шпанци су светска велесила, па, мада у фудбалу никад не може ништа да се тврди, сваки другачији резултат сем њихове победе био би велико изненађење. Саудијци су, без потцењивања, испод те висине, али могу да буду и више од тврдог ораха (на прошлом Светском првенству су победили будућег шампиона Аргентину, али ипак нису прошли даље).

Што се нас тиче окршаји с два потпуно различита супарника, с два другачија схватања фудбала, могли су да дају увид у наше могућности. Голи резултат се, дабоме, уписује и памти, али сада нам се пружала прилика да такмичарски неоптерећени разгрнемо прашину с онога што је остало од нашег темеља и шта бисмо могли најпре да почнемо да градимо како нас опет неке квалификације не би одувале у заборав.

Ми смо запоставили ту могућност. Нити смо покушали да будемо Давид против Голијата, макар чвргу да му ударимо, нити смо против учесника Светског првенства, али једног од скромнијих, раширили крила да, због онога што нам прекосутра предстоји, видимо колико тренутно можемо да узлетимо. Да су то биле такмичарске утакмице исто бисмо се, вероватно, понели.

За разлику од двобоја са Шпанијом против Саудијске Арабије је лопта била много више код нас. Питање је да ли смо ми на то натерали госта или је такво било његово опредељење. Када смо преокренули резултат и повели слика на терену се променила: наши су се повукли, а Саудијци су се мучили да организују игру.

Нема сумње да смо гол примили сплетом несрећних околности. Међутим, то нипошто не би требало да избришемо, него да га крупним словима упишемо у важне поуке. Лопта је с десног крила враћена беку, а он ју је, с противничке половине, упутио „на сигурно” – ка нашем задњем реду. Адреса није била тачна, „пошиљке” се докопао противнички нападач и дословно прошетао преко наше половине и ушетао с лоптом у мрежу.

То враћање лопте је постало само себи сврха. Уместо да се с аут-линије, рецимо, лопта убаци пред противнички казнени простор, па можда нешто и буде, ни из чега се пружа противнику шанса да нам запржи чорбу.

Наша стара бољка, против које, на жалост, не тражимо мелем је средњи ред. У нашем фудбалу не да не стварамо, него и не покушавамо, да „производимо” фудбалере, који ће да играју, а то значи да имају идеју да направе шансу, да у њиховим ногама лопта буде на сигурном, да могу неуморно да „ору” свих 90 минута, а ако треба и дуже, да пуцају као из топа или не тако јако, али тачно...

Оно што се видело против Саудијске Арабије (о ономе приказаном против Шпаније сувишно је да се лију сузе) је млако да нам подгреје наду. Истина, може да се деси да нам се посрећи некад, али на зараду на лутрији не треба озбиљно да се рачуна.

Павловић, штопер, заблистао је својим „маказицама” кад је изједначио. То је потврда да треба, па и са превише оптимизма, да се покушава нешто нападачки. Митровић је постигао победоносни гол на свој начин: главом из казненог простора. У оба случаја погоци су постигнути после центаршутева. Да је лопта додавана уназад, најближем саиграчу, не бисмо имали чему да се обрадујемо.

Пред Пауновићем је врло тежак задатак као што је био и пред његовим претходницима. Они, на жалост, нису имали одлучности да стану пред матицу и да покушају да њен ток промене. И наш фудбал је поново понорница. Разуме се, има и ведријег виђења, нека су и по, што би се рекло, службеној дужности, али неопходна је немилосрдна самокритика да коначно поправимо оно због чега нам се кола распадну насред друма и на пола пута.

Боље сутра може да нам наговештава баш сад остварен пласман омладинаца на Европско првенство и кадета на Светски шампионат. То јесте у овим околностима успех, можда чак и велики, али чим то тако схватамо далеко смо од коначног циља. Учешће на таквим такмичењима не би требало да доживљавамо као свеж планински ваздух у нашим плућима. То мора да буде наше уобичајено дисање, а да нас опијају медаље.

Ови резултати фудбалера до 17 и 19 година старости су два гутљаја сока од још незрелог воћа. Оно треба само да запоји играче, који ће већ сутра или прекосутра технички, физички, ментално, психички, у сваком смислу, да буду кадри да обарају на обе плећке такмаце на највећим турнирима.

Питање је да ли имамо тренере и остале стручњаке, који ће од њих да извајају ремек-дела. У те учитеље треба да се улаже, ти још зелени пупољци треба да буду извучени из запећка и изложени на светло... Док ми такве воћке држимо у заветрини у другим расадницима такве сорте саме одолевају ветровима и постају асови.

Немогуће је да су код нас пресушили потоци талената. Невоља је што се они каналишу пре него што се разлију у моћне реке, што се не подстиче њихово жуборење, запљускивање обала, то јест дриблање, шутирање, играње унапред, него се ограничавају разним тактичким и којекаквим још бранама. Шпанија је пустила младе да играју и, без звезда из, рецимо Реала у коме суштински и нема Шпанаца, они су се разиграли. Пауновић ће тешко од старих играча, с ожиљцима из многобројних битака, које се, углавном, нису завршиле славно по нас, да добије будуће ратове. Исто тако и стратегија мора да буде измењена, да се јуначки замеће кавга и с најјачима, а не да се избегава чачкање мечке. С таквом неодлучношћу се увек извуче дебљи крај и сусрети, какви су били са Шпанијом и Саудијском Арабијом, а и они који следе у противном ће само да буду хронолошки нотирани без неке вајде.