Алгоритми улазе у игру

Предраг Вранеш

Поводом чланка „Голманов страх од петерца”, објављеног на спортским странама „Политике” у марту 2024, о улози и проблемима с којима се суочавају голмани у ватерполу, јавио ми се један од наших најстаријих ватерполо радника Которанин Драган Ђурчић – математичар, спортски ентузијаста и ерудита. Коментаришући текст, посебно се осврнуо на део који се односио на вештачку интелигенцију (ВИ):

„Пре пар дана чуо сам став да вештачка интелигенција нема шта да тражи у медицини и спорту, што апсолутно прихватам. ”

Да ли Ђурчић данас мисли исто није главна тема овог текста. То је више пример колико су предвиђања, када је у питању вештачка интелигенција, непоуздана и како се свет око нас у веома кратком року драматично мења. Људи и предузећа широм света убрзано усвајају вештачку интелигенцију, до те мере да чак и креатори ове самотрансформишуће технологије – софтверски инжењери – остају без посла.

Вештачка интелигенција постала је централна тема глобалног разговора. Она обликује начин на који радимо, учимо, комуницирамо и замишљамо будућност. Свака индустрија – од финансија до медицине, од производње и одбране до забаве – редефинисана је алгоритмима који уче, предвиђају и оптимизују на скали с којом се готово ниједан човек не може мерити.

Спорт није изузетак. Упркос расту инвестиција у спортску индустрију, као да се с применом и утицајем вештачке интелигенције касни или је њена улога недовољно видљива.

Вештачка интелигенција у спортској аналитици користи машинско учење, компјутерску анализу видео-снимака за праћење кретања играча с изузетном прецизношћу и податке из носивих уређаја како би пружила увид у реалном времену, док аутоматизовани системи унапређују квалитет емитовања. То омогућава оптимизацију перформанси, персонализовану обуку, предиктивну превенцију повреда, рано препознавање знакова умора и побољшан ангажман навијача. На тај начин трансформишу се стратегија игре, откривање и развој талената, као и управљање тимом.

То је несумњиво корисно, али истовремено отвара и суштинско питање: ко у спорту доноси одлуке – спортиста или алгоритам, који га води?

Баш као што је и колега Ђурчић сматрао, уврежено је мишљење да је спорт последњи бастион чистог људског учинка – домен у којем су физички таленат, посвећеност, истрајност, напоран рад, дисциплина, искра инспирације и емоције важнији од података и алгоритама. Али та ера као да се завршава.

Још почетком осамдесетих година филозоф спорта и бивши југословенски кошаркаш Љубодраг Дуци Симоновић у књизи „Побуна робота” упозоравао је да модерни спорт ствара „роботизоване спортисте”. Данас, у ери вештачке интелигенције, та метафора добија ново значење.

Да постоји објективна опасност од дехуманизације спорта показују и актуелни примери из Кине. Догађаји о којима су током 2025. извештавали бројни светски медији, а који се могу видети и на Јутјубу, укључују борбе робота кик-боксера и разна експериментална и демонстрациона роботска такмичења. У тим наступима „играчи” су роботи, а агенти вештачке интелигенције делују као тренери.

Тренутни ниво игре хуманоидних робота у фудбалу процењује се на ниво деце од шест или седам година, уз предвиђања убрзаног развоја и раста квалитета игре. Какав је ниво способности механизованих тренера није познато, али може да се очекује да се актуелни тренери с разлогом забрину. Да ли ће и даље бити коначни ауторитет или ће то постати ВИ контролна табла?

Како ствари тренутно стоје и с обзиром на обим и начин примене ВАР система, сви су изгледи да ће се пред готово потпуном елиминацијом најпре наћи судије. Судије у црном – некадашњој традиционалној боји судијских дресова у фудбалу – могле би, уколико се не чују гласови све већег броја противника шире примене технологије, да замене „црне кутије”, популарни назив за технолошке системе, који доносе кључне одлуке. Мало је догађаја у спорту, који изазивају такве изливе незадовољства публике као лоше судијске одлуке.

Суђење уз помоћ високотехнолошких система већ је преобликовало динамику спорта, доносећи милиметарски прецизне одлуке у појединим ситуацијама у спортовима као што су тенис, фудбал или одбојка. Ови системи су брзи, доследни и непристрасни – без предрасуда, само чињенице.

Заговорници навијају за увођење савршено конзистентних одлука, док скептици упозоравају да скривени алгоритми мењају дух, изглед и осећај игара, које воле.

Навијачи желе правду, али и систем, који поштује дух игре и страст, коју она носи, а не онај који је сецира кадар по кадар. Иако замишљен као племенита идеја ВАР није у потпуности освојио срца навијача: каква је корист од савршених одлука ако се на њих чека неколико минута? Уместо викања, протеста и расправе о судији – као дела онога што фудбал и друге спортске игре чини да су живе – све чешће имамо позоришну тишину и чекање на одлуку машине и дозволу да се игра настави.

Доносећи пресуде из невидљиве собе као да циљ игре постаје технологија, а не њена спонтаност, тренутно усхићење и вибрација, упркос неизбежној људској грешности.

Све у свему, сведоци смо готово филозофских расправа о томе да ли у спорту треба инсистирати на апсолутној прецизности или дозволити малим људским грешкама да остану део његовог шарма и магије.

*Аутор је стручњак за информационе технологије и бивши репрезентативац у ватерполу