Српско рвање, као један од најуспешнијих спортова код нас, дуго година, па чак и деценија, чекало је да подигне главу, да се приближи самом европском и светском врху најуспешнијих репрезентација. У време док смо у светској рвачкој федерацији (Фила) имали нашег човека, Милана Бату Ерцегана, дугогодишњег председника те федерације, и тројицу најистакнутијих судија (Симић, Нишавић, Табачки), наше рвање се из године у годину грозничаво борило за што бољи статус. Затим су после санкција наступиле „сушне” године, да би потпуни процват и на неки начин ренесансу српско рвање доживело почетком овог века... Србија је на прво светско злато, које је у Ослу 1981. године освојио Рефик Мемишевић, чекала пуне тридесет и три године. Давор Штефанек се у Ташкенту 2014. године попео на највише победничко постоље. На ново олимпијско злато Србија је чекала пуне четири деценије, пошто је Давор Штефанек у Рију, пре тачно једне деценије, успео да понови фантастичан успех Момира Петковића из Монтреала (1976).

Од 1992. године, од Олимпијаде у Барселони, па све до игара у Атини, 12 година касније, рвачки савез је променио само тројицу селектора. На „ужарену” рвачку столицу и по један олимпијски циклус радили су Сретен Дамњановић, легендарни Бранислав Пиперки и професор Горан Касум. Биле су то године немаштине, године великог искушења, у којима се српско рвање борило за што бољи статус. Од 1997. године, када је Александар Јованчевић успео да освојио бронзану медаљу на првенству Европе, донесе какву такву наду, па све до 2004. године, нисмо имали превише успеха на међународној сцени. А онда доласком професора Милорада Докманца, настаје „златно” доба српског рвања...

Педантни статистичари су израчунали да су у том периоду, од 20 година, дакле до 2024. године, наши рвачи освојили чак 51 медаљу! Рачунајући сва велика међународна такмичења, европска и светска првенства као и Олимпијаде. Круна дводеценијског напорног рада биле су Олимпијске игре у Рију, када је Давор Штефанек постао олимпијски шампион.

Слободно се може казати да је професор Милорад Докманац, који нажалост више нема запажено место у српском рвању, са тимом сарадника, уз не баш лаке услове, успео да конципира нову рвачку стратегију. Да са младим такмичарима оствари резултат који ће бити тешко достижан будућим генерацијама. Може се слободно казати да су са јасном визијом и стратегијом, која подразумева огроман труд и рад, почели да стижу први велики резултати.

Ангажовање првог тренера странца Бугарина Стојана Добрева означило је нову прекретницу у нашем најтрофејнијем олимпијском спорту. Али и појаву првих странаца у државном тиму (Датунашвили, Каџаја, Тибилов, Комаров...) Неки су испунили очекивања, неки су разочарали, али добар део стручњака тврди да стиже ново време искушења за наше рвање. Недавно одржано првенство Европе у Зрењанину, где смо имали чак 15 такмичара и доживели прави резултатски фијаско (без иједне победе), опомиње све оне који данас раде у рвању. Млађи сениори бар засада не обећавају баш пуно. Од првог такмичења 2006. године, на којем су Акош Корица и Кристјан Фрис донели прве медаље, било је успона и падова, али не таквих као недавно у Зрењанину.

На председнику Савеза Дамиру Шабићу, савезном тренеру Војиславу Трајковићу и дабоме борцима на струњачи је да наставе ниску успеха. Да Србији доносе нове медаље, мада ће тај задатак, имајући у виду заоставштину, бити веома тежак. Ипак, треба веровати да су нова рвачка чуда могућа...

Женско рвање има већу шансу

Пре неких петнаестак година, када се мушки тим пробијао ка самом врху, женско рвање се нашло пред великим изазовом. Није било такмичарки, а ни клубова који би се озбиљније ухватили укоштац са озбиљнијим радом. Ипак, женско рвање у Србији је доживело потпуну ренесансу последњих година. Памте се катастрофални периоди када су наше даме на струњачи биле у тотално подређеном положају: 42 борбе, исто толико пораза. Али доласком Далибора Перовића многи кажу да креће ново доба. Многи тврде да ће наредних година жене доносити више медаља Србији од мушкараца...