Из радионице у боље сутра

Ваљево – „Већ годину дана сам ангажован у погону, у радионици за ПВЦ столарију. Прва три месеца сам био на обуци и пошто сам испунио очекивања мајстора, инструктора, добио сам стално ангажовање. Нас осморица је у радионици, радимо по линијском систему, има шест-седам процедура, послова који се обављају. Одговоран посао, мора се бити прецизан, одступања не смеју бити већа од један-два милиметра...”, говори Д. Т., двадесетдвогодишњи осуђеник у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву, један од бројних штићеника ове установе који је завршио обуку и радно је ангажован у једном од производних погона завода.

Д. Т. са осталим осуђеним лицима у радионици, под будним оком инструктора, прави пластичне прозоре и врата који се уграђују у контејнере за боравак радника, произведене такође у ваљевском затвору.

Најважније је имати мирну руку, сматра осуђеник, Л. Ђ. (21), варилац у другој радионици. И он је после тромесечне обуке у заводу добио своје место у производном погону. Тренутно раде на два контејнера, требало би да буду комплетно завршени за петнаестак дана, додаје Л. Ђ.

– Прво се прави шасија, па се дижу стубови, затим се стављају панели, па кров. Ту је ПВЦ столарија, прозори и врата се убацују, онда се поставља ламинат и иду електричарски и водоинсталатерски радови... Све је тимски рад. Инструктор ми је добар мајстор и добар човек, хоће да ме научи. Варилац је добар посао, добио сам сертификат овде, кад одем моћи ћу да га искористим – истиче он.

Скоро 70 одсто осуђених лица у Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву у овом тренутку је радно ангажовано и укључено у неку од обука за најтраженије послове на тржишту рада, каже за „Политику” Славица Радовановић, виша саветница за медије и односе са јавношћу у Управи за извршење кривичних санкција. Реч је о обукама за послове на изради ПВЦ столарије, затим за столаре, браваре, вариоце, стаклоресце, електричаре, аутомеханичаре, водоинсталатере, молере, куваре, конобаре...

– Наши инструктори су све време током производног процеса уз те младе људе и помажу им да усвоје радну етику коју неки од њих први пут усвајају тек кад дођу у завод. Осуђеници су мотивисани да заврше обуке, посебно због тога што добијају сертификате лиценцираних кућа који има отварају врата ка бржем запослењу код било ког послодавца. У сертификатима се нигде не наводи да су добијени током издржавања казне, чиме је спречена свака могућа стигматизација – указује Радовановић.

Она додаје да посебно охрабрујуће делује када се после издржане казне бивши штићеници јаве својим инструкторима и саопште им да су се запослили захваљујући занатима и пословима које су у заводу савладали.

– У питању су изузетно вешти радници који имају потребно радно искуство и то је оно што је најважније за нови почетак једног младог човека који треба себи и својој породици да обезбеди егзистенцију. Свако друго размишљање и непружање прилике тим младим људима да раде и стичу потребна животна искуства како би изградили поштовање према себи и другима, потенцијално може да их остави на маргини заједнице, што је недопустиво за свако друштво – констатује Славица Радовановић.

Осуђеник Д. Т. размишља управо у том правцу, настојаће, каже, да подршку породице максимално искористи.

– Подршка породице ми је јако важна, даје му мотивацију и жељу да ситуацију у којој се налазим „изгурам” како треба, на најбољи могући начин. Да одавде изађем уздигнуте главе и здравог разума – поручује он.

У Казнено-поправном заводу за малолетнике у Ваљеву тренутно казну издржава око 190 лица, углавном млађих пунолетника из целе Србије, први пут осуђених на казне затвора до десет година. Међу њима је и 12 осуђеника који издржавају казну малолетничког затвора, наводи Наташа Стевановић, начелница Службе за третман у овој установи.

Према њеним речима, кроз бројне специјализоване програме посебна пажња посвећује се психосоцијалном приступу овим младим људима, а поред тога, њихово стручно оспособљавање значајно доприноси стицању самопоуздања, радног искуства које ће им сигурно користити у будућем животу, по изласку из установе, у сусрету са породицама и могућим запослењем...

– Они кроз сам посао, поред тога што стичу знања и вештине, прецизност, поузданост, одговорност, стичу и адекватан однос према радном материјалу, према машинама на којима раде, према другим осуђеницима. Важно је да сагледају целину производа који им је дат да направе, да буду у сваком сегменту процеса производње, да знају да и први и последњи међу њима заједнички учествују у готовом производу. Уз то, ми практикујемо и рад ван завода, углавном су то физички послови на којима су осуђеници ангажовани. Али, њима то значи излазак на слободу, контакте са другим људима, односно додатну социјализацију, осим оне коју имају у заводу у оквиру многих активности и едукативних радионица – наводи Стевановићева.

Додаје да стручне службе обављају тријажу осуђеника и одлучују ко може бити ангажован на пословима ван установе.

Новчана накнада за радно ангажовање осуђених лица регулисана је Законом о извршењу кривичних санкција, а некима од њих тај новац је финансијска подршка, не само за њих већ и за њихове породице. Осуђеници који раде имају одговарајуће радно време, право на нерадне дане, на прековремени рад, на годишњи одмор.