Гросо и Дел Пјеро увели "азуре" у финале

ДОРТМУНД – Италија је први финалиста 18. светског фудбалског првенства у Немачкој. У полуфиналу, у Дортмунду, савладале је вероватно најнепожељнијег противника на оваквим такмичењима – домаћина. "Азури" су до победе дошли у последња три минута другог продужетка. Врата најважнијег фудбалског финала им је отворио бек Гросо у 118. минуту, а немачке наде је потпуно потопио Дел Пјеро у последњим тренуцима утакмице – 2:0 (0:0, 0:0).

Италијанима се пружа прилика да четврти пут постану светски прваци. То су први пут постали 1934. код куће (у финалу су савладали на продужетке Чехословачку с 2:1), четири године касније су тај успех поновили у Француској (победили Мађарску с 4:2), а трећи пут 1982. у Шпанији (тада су били бољи од Западне Немачке с 3:1).

Поред тога "азури" су још два пута играли у финалу светског првенства, али је у оба случаја Бразил био кобан по њих. Први пут им је покварио радост 1970. у Мексику (4:1), а други пут 1994. у САД (тада су, додуше, одлучивали пенали, пошто после 120 минута није било погодака).

Липи изненадио Клинсмана

Италијански селектор Липи је изненадио вероватно читаву фудбалску јавност. Мимо обичаја "азура" да се бране и вребају прилике из противнапада или противничких грешака, овог пута су од првог минута ступили у борбу прса у прса. Немце није лако сломити. Италијанима је било потребно време да јаког и амбициозног домаћина приморају да игра подређену улогу, а круна нападачке игре, која је нарочито дошла до изражаја у продужецима, дошла је на истеку другог сата игре.

Липи, најпре, као да није желео да се много игра око казненог простора његовог тима, јер би онда ризиковао да буде и слободних удараца за Немце, а могуће и да се прибојавао могућег пенала против свог тима. Како је судио Мексиканац Арчундија такво опредељење је било потпуно оправдано.

Најбољи пример за то је слободан ударац у 79. минуту за Немце са ивице шеснаестерца. Командант италијанске одбране Канаваро је главом избио лопту на 15 метара од свог гола и при томе грудима однео Подолског. Пошто није користио руке ту није могло да буде ни речи о прекршају. Међутим, Арчундија је досудио прекршај за Немце и, пошто би било превише да се досуди такав једанаестерац, извукао је лопту из казненог простора. Балак је пребацио и живи зид и гол.

Немачки капитен је један играча који су највише подбацили у полуфиналу. Није да се није трудио, борио се, али се од њега очекивало да повеже игру тима, да доводи у прилике нападаче Клозеа и Подолског, да угрожава италијнског голмана из даљине, а онда и да "разигра" саиграче из везног реда. Он то није успео, а на жалост домаћина није имао ко у његовом тиму да од њега преузме ту улогу.

Једину праву шансу Немци су пропустили у последњем секунду првог полувремена, али је тада Подолски из идеалног положаја главом пуцао поред гола. У 33. минуту је Шнајдер могао да постигне више, али је шутирао преко гола. Могу да жале и за шансом Подолског, који је био у сличној прилици као Шнајдер, само с леве стране, али је Буфон био на правом месту и отклонио опасност.

Све остало време, мада су Немци покушавали и продорима, и ударцима, и комбинацијама, да надмудре противничку одбрану, припало је Италијанима. Већ у 15. минуту је Перота био сам испред Лемана, али је немачки голман изашао као победник из тог двобоја очи у очи. Настојали су Италијани да и пре продужетака стекну преимућство, али ни Немачка одбрана није направљена од сира.

Од 72. минута Липи је почео све карте да баца на напад. Извео је безопасног Тонија и увео Ђилардина, који је био права мора за немачку одбрану. У 91. минуту, тек што се кренуло с центра, начинио је мало фудбалско ремек-дело. Мада је изгледало да усамљен на десној страни нема чему да се наде против немачке одбране, он је нашао неку богазу да прође и провуче лопту између свог чувара и корнер-линије и некако се из мртвог угла довукао до ивице петерца. А тада је учинио оно што је изненадило чак и прекаљеног голмана какав је Леман. Уместо повратне лопте неком свом саиграчу на ивицу шеснаестерца или можда снажно шута на гол, Ђилардино је из окрета упутио лопту ка ближој стативи. Она је просто милела по трави, али када је италијански нападач замахнуо, Леман је полетео да заштити неупоредиво већи незаштићени део гола, око Ђилардина је био буљак немачких играча, али лопта је нашла пут кроз иглене уши и – статива је спасла домаћина.

Још једном је срећа била уз Немце. Минут касније Замброта се одлучио на ударац надомак казненог простора, а овог пута је немачка пречка била добро "постављена".

На овом шампионату је Липи применио сличну тактику као његов претходник Валкаређи 1970. Пре 26 година у тиму никако нису били у исто време двојица тада најбољих италијанских играча Мацола из Интера и Ривера из Милана, јер се нису подносили. Сада, у Немачкој, није било заједно места за Тотија из Роме и Дел Пјера из Јувентуса. Ипак, кад је било бити или не бити Липи није био искључив. У 104. минуту је увео у игру ветерана Дел Пјера, али није извео Тотија, него Пероту.

Већ времешни ас се готово обрукао у 111. минуту (из противнапада мало је недостајала па да Подолски у већ описаној акцији то казни), али се Италијанима ипак исплатио његов улазак, јер је полако постајао истакнута фигура на утакмици: било покушајима да да гол, било проигравањима.

Финиш и традиција

Немци у фудбалу важе за нацију која у финишу прави чуда. Уз њих је била још једна традиција: њихова репрезентација никада није изгубила у Дортмунду. Али, превагу је однео обичај, који је ишао у прилог "азурима": Немци их никада нису савладали на светским првенствима.

Немачки бедем је у 118. минуту пробио – Фабио Гросо ударцем из снова из казненог простора (ето докле су стигли италијански бекови). Изгледало је да ће то бити јалов напад, Пирло је на 16 метара од гола, пред препуним немачким казненим простору дуго тражио најбоље решење, а онда је видео усамљеног Гроса на десетак метара искоса од гола. Немци су на њега потпуно заборавили, уследио је изванредан фелширан ударац левом ногом ка даљем углу, Леман је полетео кроз ваздух, али најгоре није могао да спречи – 1:0 за Италију.

Немцима су остала само још два минута и више нису имали шта да бирају. Коначно су кренули свим снагама у напад, али су Италијани мајстори да то искористе. Уследио је противнапад, Ђилардино је велемајсторски омогућио Дел Пјеру да буде сам пред Леманом и он није пропустио прилику да озари лица италијанских навијача и угаси последњи трачак немачке наде – 2:0 за Италију.

Стадион у Дортмунду је занемео. Немци су већ почели да верују да је овај њихов тим кадар да понови подвиге оних из 1954. у Швајцарској, 1974. код куће и 1990. у Италији, али мораће да утеху потраже у борби за треће место.

Италијани су заслужено у финалу. И то игром на којој може да им се позавиди.

Стадион: Вестфален. Гледалаца: 65.000. Судија: Арчундија (Мексико). Стрелци: 0:1 Гросо (118), 0:2 Дел Пјеро (120). Жути картони: Боровски, Мецелдер (Немачка) и Каморанези (Италија).

НЕМАЧКА: Леман 7, Фридрих 6, Лам 6, Мертезакер 7, Мецелдер 7, Кел 6, Боровски 6 (од 71. Швајнштајгер 5), Шнајдер 6 (од 81. Одонкор 7), Клозе 5 (од 110. Нојвил –), Балак 6, Подолски 5. Селектор: Клинсман.

ИТАЛИЈА: Буфон 8, Замброта 7, Гросо 8, Канаваро 7, Матераци 7, Гатузо 6, Каморанези 6 (од 91. Јаквинта 6), Перота 5 (од 104. Дел Пјеро 7), Тони 5 (од 72. Ђилардино 7), Тоти 6, Пирло 6. Селектор: Липи.