„Цр­не пти­це” над Београдом

„Ве­ли­ки град дуж Ду­на­ва де­ло­вао је као плам­те­ћа бук­ти­ња. Пла­ме­ни је­зи­ци из­не­на­да су из­би­ја­ли, на­крат­ко бле­шта­ли и по­ла­ко зга­сну­ли. Из­не­на­да су те­шки обла­ци ди­ма кре­ну­ли да се ко­ви­тла­ју пре­ма го­ре, уви­ја­ју­ћи се, та­ла­са­ју­ћи, вр­те­ћи се у не­бо и при­том у сво­јим цр­ним утро­ба­ма ре­флек­то­ва­ли љу­ти­ти пла­мен ко­ји мо­ра да је био ви­дљив са не­ко­ли­ко сто­ти­на ки­ло­ме­та­ра у бес­крај­ној рав­ни­ци...” Ово све­до­чан­ство јед­ног од пре­жи­ве­лих пи­ло­та Ше­стог ло­вач­ког пу­ка рат­ног ва­зду­хо­плов­ства Кра­ље­ви­не Ју­го­сла­ви­је нај­бо­ље опи­су­је тра­ге­ди­ју ко­ја је пре тач­но 85 го­ди­на, у зо­ру 6. апри­ла 1941, за­де­си­ла Бе­о­град. Јер, то­га ју­тра Бе­о­град је до­жи­вео јед­ну од нај­ве­ћих не­сре­ћа у сво­јој, иона­ко тра­гич­ној и ра­то­ви­ма обе­ле­же­ној исто­ри­ји – на­ци­стич­ко бом­бар­до­ва­ње.

Ова ак­ци­ја, у не­мач­ким вој­ним кру­го­ви­ма по­зна­та као „Опе­ра­ци­ја од­ма­зда” би­ла је ка­зна за вој­ни пуч од 27. мар­та, у ко­јем је обо­ре­на вла­да ко­ја је пот­пи­са­ла „Трој­ни пакт” са си­ла­ма Осо­ви­не, што је Хи­тлер до­жи­вео као лич­ну увре­ду и по­ни­же­ње. Ујед­но, њо­ме је по­чео на­пад на Ју­го­сла­ви­ју ко­ји је по­сле 11 да­на за­вр­шен оку­па­ци­јом зе­мље.

Би­ла је не­де­ља, сун­ча­но про­лећ­но ју­тро око 6.30 ча­со­ва. У гра­ду је ве­ћи­на жи­те­ља још спа­ва­ла или се на­ла­зи­ла код сво­јих ку­ћа, они нај­вред­ни­ји су већ иза­шли на ули­це. Од­јед­ном су се за­чу­ли за­глу­шу­ју­ћи зву­ци мо­то­ра, а на не­бу се по­ја­ви­ле „цр­не пти­це”. Ма­да је убр­зо по­сле пре­вра­та од 27. мар­та по­ста­ло ја­сно да је на­пад на­ци­стич­ке Не­мач­ке и ње­них са­ве­зни­ка све из­ве­сни­ји, а ве­чер­ње про­бе за­мра­чи­ва­ња ули­ца ре­дов­на ствар, њи­хо­ва по­ја­ва ипак је за­те­кла Бе­о­гра­ђа­не. Јер, не­ко­ли­ко да­на ра­ни­је Бе­о­град је био про­гла­шен сло­бод­ним (не­бра­ње­ним) гра­дом, а вла­сти су да­ва­ле из­ја­ве да Ју­го­сла­ви­ја и по­сле про­ме­на оста­је у ми­ру, по­све­ће­на са­рад­њи са сви­ма, па је код љу­ди још ти­ња­ла на­да да до на­па­да не­ће до­ћи, бар не то­ли­ко бр­зо.

Али, још 27. мар­та по под­не, ка­да су при­сти­гле пр­ве ве­сти о пре­вра­ту ко­ји се тог да­на до­го­дио у Бе­о­гра­ду, у Бер­ли­ну је одр­жа­но вој­но са­ве­то­ва­ње на нај­ви­шем ни­воу. Том при­ли­ком Хи­тлер је на­ре­дио сво­јим ге­не­ра­ли­ма да Ју­го­сла­ви­ју ка­зне и рас­пар­ча­ју, од­но­сно да за­јед­но са сво­јим са­ве­зни­ци­ма – Ита­ли­јом, Ма­ђар­ском и Бу­гар­ском на­пад­ну и оку­пи­ра­ју зе­мљу. И ви­ше од то­га – на­ре­дио је да Бе­о­град, ко­га је сма­трао цен­тром по­бу­не (а срп­ске офи­ци­ре глав­ним крив­ци­ма за пуч) бу­де јед­на од глав­них ме­та. То је ура­дио ка­ко би у глав­ном гра­ду, цен­тру вој­них и ци­вил­них вла­сти, иза­звао па­ни­ку, а ти­ме и „убио” же­љу за да­љим от­по­ром, али и да би на­хра­нио сво­ју су­је­ту и ка­знио на­род ко­ји је до­жи­вља­вао као не­при­ја­те­ља. За ко­ман­дан­та опе­ра­ци­је од­ре­ђен је ге­не­рал Алек­сан­дар Лер, а за на­пад на пре­сто­ни­цу Ју­го­сла­ви­је иза­бра­ни су нај­бли­жи аеро­дро­ми у Аустри­ји, Ма­ђар­ској и Ру­му­ни­ји.

За­то су ави­о­ни ко­ји су се по­ја­ви­ли из­над гра­да по­че­ли да се­ју смрт, а са­мо по­ла са­та ра­ни­је Јо­зеф Ге­белс, не­мач­ки ми­ни­стар про­па­ган­де, по­сред­ством ра­ди­ја је зва­нич­но об­ја­вио рат Ју­го­сла­ви­ји. У „ка­зне­ну екс­пе­ди­ци­ју” на Бе­о­град кре­ну­ла су 484 ави­о­на, ме­ђу ко­ји­ма су по­ло­ви­ну чи­ни­ли бом­бар­де­ри (зло­гла­сне „шту­ке”), док су оста­ло би­ли лов­ци и пра­ти­о­ци. Њи­ма се су­прот­ста­вио чу­ве­ни Ше­сти ло­вач­ки пук ју­го­сло­вен­ског рат­ног ва­зду­хо­плов­ства, чи­ји су пи­ло­ти по­ка­за­ли ве­ли­ку хра­брост и ро­до­љу­бље. Али, они су рас­по­ла­га­ли са­мо са че­тр­де­се­так са­вре­ме­них бор­бе­них ави­о­на, та­ко да ни­су мо­гли пру­жи­ти зна­чај­ни­ји от­пор. Ве­ћи­на њих по­ле­те­ла је са вој­ног аеро­дро­ма у Зе­му­ну, а у тој бор­би 11 ју­го­сло­вен­ских пи­ло­та из­гу­би­ло је жи­вот.

Бе­о­град је тог 6. апри­ла 1941. бом­бар­до­ван у три на­ле­та. Пр­ви је по­чео око 6.30 ча­со­ва, дру­ги око 10, а тре­ћи по под­не. Бом­бар­до­ва­ње је на­ста­вље­но и на­ред­них да­на, а на град је ба­че­но ви­ше од 440 то­на бом­би раз­ли­чи­те сна­ге и ве­ли­чи­не. По­сле­ди­це су би­ле ужа­сне. Пре­ма зва­нич­ним по­да­ци­ма, по­ги­ну­ло је 2.274 љу­ди, ма­да су не­ке про­це­не го­во­ри­ле да је и ви­ше од три хи­ља­де жр­та­ва. Љу­ди су ги­ну­ли на ули­ци, у сво­јим ку­ћа­ма, на рад­ним ме­сти­ма, али и у скло­ни­шти­ма. Та­ко су бом­бе ко­је су по­го­ди­ле скло­ни­шта код Ваз­не­сењ­ске цр­кве, на Та­шмај­да­ну и у Ка­ра­ђор­ђе­вом пар­ку од­не­ле нај­ве­ћи број жр­та­ва. Утвр­ђи­ва­ње тач­ног бро­ја по­ги­ну­лих оте­жа­ва­ла је чи­ње­ни­ца да је­дан број њих ни­је ни­ка­да иден­ти­фи­ко­ван. Та­ко је, у окви­ру Но­вог гро­бља, по­сле ра­та по­диг­ну­то Спо­мен-гро­бље стра­да­лих у ше­сто­а­прил­ском бом­бар­до­ва­њу у ко­јем се на­ла­зе бе­тон­ске пло­че са име­ни­ма 646 иден­ти­фи­ко­ва­них жр­та­ва, али и по­да­ци о 1.361 не­и­ме­но­ва­ној жр­тви, ме­ђу ко­ји­ма је би­ло и 59 де­це.

Бом­бе су па­да­ле по це­лом гра­ду, та­ко да ни­је би­ло ули­це ко­ја је оста­ла по­ште­ђе­на. Ипак, нај­ви­ше је стра­дао цен­тар гра­да, ко­ји је био и нај­гу­шће на­се­љен, док су пред­гра­ђа не­што бо­ље про­шла. По­го­ђе­ни су мно­ги зна­чај­ни објек­ти, ка­ко вој­ни та­ко и ци­вил­ни, стра­да­ле су згра­де Вр­хов­не ко­ман­де, ка­сар­на Гар­де на Топ­чи­де­ру, згра­да рат­ног ва­зду­хо­плов­ства, али и Же­ле­знич­ка ста­ни­ца, По­шта, Ста­ри двор, ми­ни­стар­ства, Па­ла­та „Ал­ба­ни­ја”, као и дру­ге јав­не, кул­тур­не и вер­ске уста­но­ве... По­себ­но тра­гич­но би­ло је бом­бар­до­ва­ње згра­де На­род­не би­бли­о­те­ке на Ко­сан­чи­ће­вом вен­цу, ко­ја је до те­ме­ља сру­ше­на и у ко­јој је из­го­ре­ло око 350.000 књи­га, ме­ђу ко­ји­ма су би­ли и мно­ги ста­ри ру­ко­пи­си не­про­це­њи­ве вред­но­сти...

У бом­бар­до­ва­њу је пот­пу­но по­ру­ше­но 627 згра­да, ве­о­ма оште­ће­но око 1.600, а де­ли­мич­но око 6.800, што је чи­ни­ло по­ло­ви­ну стам­бе­ног фон­да. На по­чет­ку бом­бар­до­ва­ња по­го­ђе­на је и згра­да Елек­трич­не цен­тра­ле, као и по­стро­је­ња во­до­во­да, та­ко да је град убр­зо остао без стру­је и во­де, а то је до­дат­но оте­жа­ва­ло жи­вот, али и оне­мо­гу­ћа­ва­ло га­ше­ње по­жа­ра. Стра­да­ла је и са­о­бра­ћај­на ин­фра­струк­ту­ра. Та­ко је,  пре­ма не­ким про­це­на­ма, од 104 трам­вај­ске ком­по­зи­ци­је стра­да­ло или оште­ће­но 76 трам­ва­ја (две тре­ћи­не во­зног пар­ка), као и по­ло­ви­на од осам­де­се­так град­ских ауто­бу­са...

Због то­га је већ пр­вих да­на по­сле бом­бар­до­ва­ња ве­ли­ки број жи­те­ља на­пу­стио град. Са­мо бом­бар­до­ва­ње Бе­о­гра­да ни­ка­да ни­је би­ло сни­мље­но, али ње­го­ве по­сле­ди­це је­су... Учи­нио је то ки­но-ама­тер Ра­до­мир Ми­лој­ко­вић у да­ни­ма по­сле бом­бар­до­ва­ња, а пре ула­ска не­мач­ких тру­па. Ње­го­ви сним­ци, али и број­на по­тре­сна све­до­че­ња Бе­о­гра­ђа­на ко­ји су пре­жи­ве­ли овај до­га­ђај оста­ли су дра­го­це­на све­до­чан­ства. Она го­во­ре о ње­го­вој бру­тал­но­сти, по­сле­ди­ца­ма и ка­рак­те­ру, али и о сло­бо­дар­ском ду­ху и от­по­ру на­шег на­ро­да. Као и о суд­би­ни гра­да ко­ји је у сво­јој исто­ри­ји 44 пу­та био бом­бар­до­ван, али ко­ји је увек на­ла­зио сна­ге да из та­квих не­сре­ћа иза­ђе као по­бед­ник и по­ста­не ве­ћи и леп­ши не­го ра­ни­је.