Беживотни „црно-бели”

Тим, који је јесењи део фудбалског првенства завршио као први на табели, па је, сходно томе, најављивао, ако не враћање шампионске титуле, коју није освојио још од 2017, оно борбу за њу до последњег даха. Међутим, и пре него што је грануло пролеће истопиле су се све наде, тако да се сад машта о – другом месту.

На девет утакмица ове године Партизан је освојио 12 бодова, што значи да му је „текући рачун” ускраћен за чак 15. Дао је само девет голова (дакле, један по утакмици), а примио 13! Поред тога три пута је дуже од полувремена имао играча више, али то ниједан једини пут није искористио (нишки Раднички у Београду 0:0, Младост у Лучанима 1:1 и Чукарички у Хумској 0:0).

При чему је игра још гора од резултата. „Црно-бели” су беживотни! Нема смишљених акција, па не стварају шансе, одбрана им је шупља и кад год противник пређе на њихову половину настаје паника, спори су и без агресивности, не могу да појачају ритам и да тиме ломе ривала, немају ни шутере, па да од њих очекују спас...

Превише је играча сличног профила, тако да изменама и не може ништа да се поправи. А нема ни тренутака надахнућа.

Притом је и тактика таква да није за ове играче. Тренери, а много их се променило (сада је крма поново у рукама онога с којим је и почела пловидба ове сезоне), преписују како се „игра у свету”, уместо да своје захтеве прилагоде постојећем играчком кадру. Ионако преморену задњу линију, која нема неку велику помоћ од средњег реда, још више замарају изношењем лопте из свог казненог простора. Уместо да се организацијом игре баве везни играчи они се склоне негде између одбране и напада и чекају да неко други одради њихов посао (да упошљава саиграче, квари противнику игру). Кад се некако пређе на туђу половину нико се не открива. Опет сви стоје и гледају да ли ће онај с лоптом нешто да измисли. Без утрчавања, промене места, притиска на супарнички одбрамбени бедем све је то безопасно, па иоле дисциплинована екипа лако отклања опасност и пре него што је настала.

Како ли сами фудбалери, стручни штаб и спортски сектор виде, али искрено, оно што се дешава на игралишту. Да ли играчи уопште анализирају оно што показују на утакмици?

Последњих година за Партизан је у Европи успех кад прође такозвани Уефин мониторинг, то јест плати намете, који се траже за учешће у међународним такмичењима. Те с муком стечене паре (повеликом свотом редовно части држава) оду у ветар, јер се излет преко границе заврши још у доба летовања (пре такмичења по групама). Питање је да ли је требало да се истреса сламарица и богоради да би се напабирчио новац за пут за који се, мање-више, зна да ће да буде кратак. Или се рачуна да ће овога пута срећа да погура „парни ваљак”. Како, кад он и против домаћих тимова муку мучи? Ето, на пример, јесенас је у првом колу Купа Србије зарибао у Шапцу, а Мачва је у нижем рангу такмичења.

Много се очекивало од смене руководства. Док је било добро, чак и преко очекивања (јесенас), није било варница. Како су кола кренула низбрдо опет је почело међусобно препуцавање. То деценијама ствара у самом Партизану вирове, који га вуку ка дну. Од како је гавран поцрнео није се десило да неко преиспита себе и јавно каже шта је могао боље да учини и шта ће од овог тренутка да побољша у сопственом раду.

Указивањима на штетан рад оних око себе препуна је историја Партизана. Додуше, таква самокритика и снага да се одоли пребацивању одговорности на остале не среће се ни код других. И овога пута нико у Хумској нема шта себи да замери и да проба да побољша свој допринос.

Како-тако Партизан још има солидну залиху да стане у ред за Европу. И шта потом? Чему да се нада с оваквим играчким кадром? Они не могу између две сезоне да се препороде, а за довођење готових асова нема пара. Прошлог лета је изгледало да после неких колоквијума стиже генерација, која и озбиљне испите може да положи. Међутим, како је одмицало време с лишћем је венула и та „црно-бела” младост, која је, руку на срце, и добила прилика, јер су околности биле такве да није имало на кога другог да се пребаци терет. И Благојевић као тренер и ти дојучерашњи омладинци су стекли симпатије и присталица других клубова, али као да су с првим тапшањима по рамену изгубили оријентацију.

Партизан умногоме подсећа на нашу репрезентацију. Стално се нада да ће од сутра, „упорним радом”, да крене набоље, али од тога нема ништа, јер нема своју игру, него колико им и шта им противник допусти. Кад неко има лопту не види се да било ко од саиграча зна где треба да буде и шта може да очекује, јер, једноставно, не постоји нешто што их спаја у тим. Неуверљиви су, немају уиграна решења за изазове на игралишту.

Због тога би било корисно да преостали део сезоне „црно-бели” искористе да створе неки свој стил игре, који би у преосталим колима проверили, а потом дорађивали колико је могуће. Ако овако наставе и даље неће бити трунке живота у њиховој игри, па ни снаге да скоче даље него до сада.