Доналд Трамп ставио на сто нуклеарни рат против Ирана

У јутрошњем обраћању, председник Сједињених Држава упутио је драматично упозорење да би, уколико Техеран не отвори Ормуски мореуз, „цела земља могла бити уништена у једној ноћи“, уз формулацију о „крају цивилизације“. Иако није понудио додатна појашњења, овакве изјаве изазвале су снажне реакције и различита тумачења у стручним и политичким круговима.

Најдрастичнија интерпретација оваквих порука подразумева могућност употребе нуклеарног оружја. Међутим, управо такав сценарио делује и најмање вероватан, али истовремено и најопаснији. Конвенционални напади на транспортну и енергетску инфраструктуру Ирана могли би нанети озбиљну штету, али ни у ком случају не би значили „крај цивилизације“, како је формулисано у Трамповим изјавама. Та инфраструктура, иако рањива, подложна је обнови, што додатно релативизује тврдњу о неповратним последицама.

Уколико би се претње схватиле дословно, једино објашњење било би да се разматра употреба нуклеарног оружја, што би представљало грубо кршење међународног хуманитарног права, али и вишедеценијских норми које су успостављене након Другог светског рата. Подсећања ради, ни у једном од великих савремених сукоба, од Кореје и Вијетнама до Ирака, као ни у актуелном рату у Украјини, нуклеарно оружје није употребљено, управо због свести о његовим катастрофалним последицама.

Остаје нејасно који би конкретни циљеви могли бити предмет евентуалног удара. Чак и ако би се радило о остацима иранског нуклеарног програма, поставља се питање ефикасности таквог потеза. Иран је током година развио распршену мрежу војних и технолошких капацитета, укључујући програме ракета и беспилотних летелица, што значајно отежава могућност њиховог потпуног неутралисања једним ударом.

Због тога део аналитичара Трампове изјаве посматра кроз призму такозване „стратегије лудака“, приступа који подразумева намерно пројектовање непредвидивости како би се противник довео у позицију да попусти под притиском. Уколико би иранско руководство поверовало да је председник САД спреман на крајње потезе, могло би бити склоније уступцима, укључујући и отварање Ормуског мореуза.

Ипак, ова стратегија има озбиљна ограничења. Да би била успешна, неопходно је да противник истовремено верује у две наизглед супротстављене ствари, да је лидер довољно непредвидив да спроведе претње, али и довољно поуздан да се придржава евентуалног договора. Управо ту се отвара кључни проблем. Иран има разлога да сумња и у једно и у друго. Повлачење Сједињених Држава из нуклеарног споразума са Техераном, као и недавни војни потези, додатно су нарушили поверење и учврстили перцепцију о непоузданости америчке политике.

Поред тога, контрадикторне изјаве самог председника САД додатно умањују уверљивост претњи. Током претходних недеља, више пута је наглашавао да Ормуски мореуз није од пресудног значаја за Сједињене Државе и да би његово функционисање требало да обезбеде друге земље. Истовремено је сугерисао да су основни ратни циљеви већ постигнути, што доводи у питање разлоге за даљу ескалацију.

Са иранске тачке гледишта, тешко је поверовати да би Сједињене Државе биле спремне на екстреман потез попут уништења читаве цивилизације због питања приступа једном стратешком пролазу, посебно имајући у виду релативно ограничен значај тог питања у претходним америчким изјавама. Додатно, финансијска тржишта, укључујући и њујоршку берзу, до сада нису реаговала као да су ове претње непосредно оствариве, што такође шаље сигнал о нивоу њихове перципиране озбиљности.

У наредним сатима постаће јасније да ли ће дипломатија у последњем тренутку успети да ублажи тензије и спречи да реторика прерасте у конкретне потезе. Исход ове кризе неће зависити само од војне снаге, већ и од способности обе стране да процене границе притиска, ризика и сопствених интереса у изузетно осетљивом геополитичком контексту.