Захтевно – окрепљујуће

После великог прошлогодишњег успеха у „Сава центру” са Лондонском филхармонијом, Давид Герингас (Литванија) постаје омиљени солиста и гост Београда и миљеник београдске публике. Као виолончелиста старије генерације доживљава велику светску афирмацију изводећи стандардна, али и сасвим нова дела светског репертоара. Највећи светски композитори посвећују му своја дела која он са успехом изводи.

Концерт Београдске филхармоније и његов програм замишљени су и изведени у нешто камернијем виду, али у веома добро одабраном следу дела, опште оптимистичке, радосне и ведре интонације. Најпре рани Моцартов Дивертименто у Це дуру КаВе 157 у три своја става дочарао је лежерност и љупкост света и живота у 18. веку, затим се ту веома добро уклопио познати Хајднов Концерт за виолончело и оркестар бр. 1 у Це дуру у коме је Герингас и дириговао и свирао солистичку деоницу. Оркестар је реаговао, не увек намах и трептај, али је реаговао брзо и добро. Оно што Герингас производи на свом инструменту изражено је у лепоти и довршености фраза у темама свих ставова, али и у вибрантном, брзом, у једном даху изведеном последњем, најбржем, трећем ставу Концерта. Целину је држао у глави и рукама, веома добро правио интерполације и градио оркестарске делове тако да наговесте и изненаде све почетке солистичких деоница. Двострука улога, нимало лака и једноставна, захтевна – окрепљујућа.

Велику помоћ Герингас је имао у концертмајстору Мирославу Павловићу.

Публика није дозволила да се оде на паузу, а Герингас је, такође понесен овацијама, додао, боље рећи, збрисао (два пута) Бумбаров лет који и служи да зачуди и одушеви виртуозном бравуром. Уследила је, такође, на „бис” композиција Пабла Казалса, и она срачуната на ефекте певања птица и имитирања птичјег цвркута. Као младић на почетку каријере, Герингас је желео да прикаже све своје огромне извођачке могућности, да задиви, заустави дах и своју уметност демонстрира у свим њеним елементима. Успех је био невероватан.

У другом делу програма, понесени овацијама у претходном делу, сву радост свирања оркестар Београдске филхармоније излио је у прву тему првог става Менделсонове Четврте симфоније у А дуру оп. 90 (Италијанска). И остали ставови које је Герингас градио у романтичарској занесености тема али и у чврстој класичарској строгости и логици, звучали су ефектно, посебно Трио у Скерцу, али и најлепши, узвитлани Сартарело, последњи став који евоцира сву лепоту медитеранског сунца, италијанских игара, салтарела и тарантеле. Поред дрвених дувача, и остали музичари су имали посебну одговорност и жељу да под палицом Герингаса дају све од себе. Више пијана и концентрације у звуку гудача, њихово хомогенизовање, као и мини динамика унутар фраза довешће оркестар од громогласне до префињене интерпретације.