Наш променљиви имиџ

Од лошег глумца ни најбољи редитељ не може да направи звезду. Од лошег сценарија ни најбољи драматурзи не могу да направе добру представу. Зашто – одговор је једноставан. Прво правило у маркетингу – да бисте успели морате да имате или квалитетан производ или добру идеју.

То исто важи и за Србију. Имиџ Србије зависи од свих нас, почевши од председника па до полицајца на граничном прелазу, од министра спољних послова до стјуардесе у „Јатовом” авиону, од владе и опозиције, од српских возача чији је хоби пролазак кроз црвено светло, од јавног сервиса ТВ, па до таблоида.

Шта може просечан читалац у свету да помисли о Србији кад прочита Ројтерову вест да парламент не заседа због ТВ преноса, јер парламентарцима је важније да се сликају него да усвајају законе који ће омогућити њиховим бирачима да путују без виза. Или да не могу да се договоре ко ће отићи на седницу Скупштине Савета Европе. Или да је обављена само трећина посла на путу ка ЕУ.

Стара Југославија је имала имиџ неумрлог Броза, самоуправљања, није се крило да су партизани били на страни антифашиста и победника у Другом светском рату.

Затим су дошле деведесете, када су имиџ Србије биле распојасане гомиле са мртвим црним овцама на главама, заставе са мртвачким главама. Долазили су нам у походе и били величанствено дочекивани светски фолиранти који су нас убеђивали да смо „небески народ”, да постоји светска завера, да амерички и руски председник чим се пробуде упитају шта се дешава у Србији и како да јој помогнемо или одмогнемо.

Страни медији су били непријатељи, ми који смо радили у тим медијима били смо домаћи издајници и страни плаћеници које је требало вешати по Теразијама. Убијани су новинари.

Сећам се, за време бомбардовања, у Београд су дошле легенде америчких телевизија. Чак су нудили да заједно Ај-Би-Си, Ен-Би-СииСи-Би-Ес интервјуишу Слободана Милошевића. Чекали су недељу дана и отишли. Вратили су се необављеног посла, А Милошевић је тих дана дао интервју новинару египатске ТВ и једном Американцу који је радио у некој малој ТВ станици у Тексасу.

У каријери сам стицајем околности био краткотрајно шеф у многим бироима Скај њуза, од Вашингтона, Багдада, Брисела, Москве па до Јерусалима. Највећи проблем ми је био кад би ми тражили госта да дође у студио. Има неколико трикова у вези с тим: ако постоје новине на енглеском онда бих звао неког из тих новина да дође и буде гост. И тако ме пошаљу да будем у Јерусалиму и то баш кад су Израелци имали велику акцију повлачења својих сународника из насеља у појасу Газе. Већ у авиону почео сам да страхујем знајући да ћу већ првог дана морати да јурим госте. И ујутру дођем у канцеларију, још се нисам улоговао у систем кад – зазвони телефон:

„Добро јутро”, чујем са друге стране пријатан женски глас.„Овде израелско министарство информација, кад су Вам потребни гости данас, у колико сати и ко”.

Остао сам шокиран, да ли ја то сањам.

„Па, ако може у 12,14,17, ”, одговорих.

„Нема проблема, јављам вам за 15 минута кад ко долази”. И тако и би.

Други пут кад сам био у Израелу, у Хаифи, кад је ракетиран град, увече нам је дошао израелски министар за туризам, који је у исто време био и члан ратног штаба. Свима нам је појединачно захвалио што смо дошли у Израел да покажемо свету шта се дешава и понудио нам да будемо његови гости у Јерусалиму.

И онда се сетим како је деведесетих од Београда до Вуковара требало десет пропусница, које би војник поцепао на првом чек поинту, јер је цела пропаганда функционисала по принципу „не може”.

Данас је имиџ Србије пропорционалан конфузији која још увек влада у земљи у вези с тим шта је прихватљиво, а шта није. Како Србија тражи свој прави идентитет? У почетку се прибегавало најлакшем рецепту – форсирају се Гуча, Егзит и Нова година на трговима. А именитељ је исти: забава.

Ако Србија жели да поправи свој имиџ у свету, мора пре свега да поправи себе; да постане организована, ефикасна земља, у којој је корупција сведена на минимум, у којој су политичари одговорни за оно што раде и говоре, у којој таблоиди не економишу истином. У којој држава уважава грађане као пореске платише, јер живи од њихових пара. Србија ће поправити свој имиџ кад будемо стајали у реду пред шалтерима и на црвено светло у саобраћају, кад не будемо гостили људе са Интерполове потернице у скупштини и стављали људе на стуб срама само зато што другачије мисле, кад црква престане да се меша у државне ствари,кад јавни ТВ сервис буде имао емисију на албанском језику, кад...

Кад успемо бар у нечему од тога, неће нам бити потребна светска маркетиншка агенција.

Није тешко бити фин, рекла би Мирјана Бобић-Мојсиловић, није тешко бити нормалан – додао бих ја.

Продуцент Ројтерс ТВ