Naš promenljivi imidž

Od lošeg glumca ni najbolji reditelj ne može da napravi zvezdu. Od lošeg scenarija ni najbolji dramaturzi ne mogu da naprave dobru predstavu. Zašto – odgovor je jednostavan. Prvo pravilo u marketingu – da biste uspeli morate da imate ili kvalitetan proizvod ili dobru ideju.

To isto važi i za Srbiju. Imidž Srbije zavisi od svih nas, počevši od predsednika pa do policajca na graničnom prelazu, od ministra spoljnih poslova do stjuardese u „Jatovom” avionu, od vlade i opozicije, od srpskih vozača čiji je hobi prolazak kroz crveno svetlo, od javnog servisa TV, pa do tabloida.

Šta može prosečan čitalac u svetu da pomisli o Srbiji kad pročita Rojterovu vest da parlament ne zaseda zbog TV prenosa, jer parlamentarcima je važnije da se slikaju nego da usvajaju zakone koji će omogućiti njihovim biračima da putuju bez viza. Ili da ne mogu da se dogovore ko će otići na sednicu Skupštine Saveta Evrope. Ili da je obavljena samo trećina posla na putu ka EU.

Stara Jugoslavija je imala imidž neumrlog Broza, samoupravljanja, nije se krilo da su partizani bili na strani antifašista i pobednika u Drugom svetskom ratu.

Zatim su došle devedesete, kada su imidž Srbije bile raspojasane gomile sa mrtvim crnim ovcama na glavama, zastave sa mrtvačkim glavama. Dolazili su nam u pohode i bili veličanstveno dočekivani svetski foliranti koji su nas ubeđivali da smo „nebeski narod”, da postoji svetska zavera, da američki i ruski predsednik čim se probude upitaju šta se dešava u Srbiji i kako da joj pomognemo ili odmognemo.

Strani mediji su bili neprijatelji, mi koji smo radili u tim medijima bili smo domaći izdajnici i strani plaćenici koje je trebalo vešati po Terazijama. Ubijani su novinari.

Sećam se, za vreme bombardovanja, u Beograd su došle legende američkih televizija. Čak su nudili da zajedno Aj-Bi-Si, En-Bi-SiiSi-Bi-Es intervjuišu Slobodana Miloševića. Čekali su nedelju dana i otišli. Vratili su se neobavljenog posla, A Milošević je tih dana dao intervju novinaru egipatske TV i jednom Amerikancu koji je radio u nekoj maloj TV stanici u Teksasu.

U karijeri sam sticajem okolnosti bio kratkotrajno šef u mnogim biroima Skaj njuza, od Vašingtona, Bagdada, Brisela, Moskve pa do Jerusalima. Najveći problem mi je bio kad bi mi tražili gosta da dođe u studio. Ima nekoliko trikova u vezi s tim: ako postoje novine na engleskom onda bih zvao nekog iz tih novina da dođe i bude gost. I tako me pošalju da budem u Jerusalimu i to baš kad su Izraelci imali veliku akciju povlačenja svojih sunarodnika iz naselja u pojasu Gaze. Već u avionu počeo sam da strahujem znajući da ću već prvog dana morati da jurim goste. I ujutru dođem u kancelariju, još se nisam ulogovao u sistem kad – zazvoni telefon:

„Dobro jutro”, čujem sa druge strane prijatan ženski glas.„Ovde izraelsko ministarstvo informacija, kad su Vam potrebni gosti danas, u koliko sati i ko”.

Ostao sam šokiran, da li ja to sanjam.

„Pa, ako može u 12,14,17, ”, odgovorih.

„Nema problema, javljam vam za 15 minuta kad ko dolazi”. I tako i bi.

Drugi put kad sam bio u Izraelu, u Haifi, kad je raketiran grad, uveče nam je došao izraelski ministar za turizam, koji je u isto vreme bio i član ratnog štaba. Svima nam je pojedinačno zahvalio što smo došli u Izrael da pokažemo svetu šta se dešava i ponudio nam da budemo njegovi gosti u Jerusalimu.

I onda se setim kako je devedesetih od Beograda do Vukovara trebalo deset propusnica, koje bi vojnik pocepao na prvom ček pointu, jer je cela propaganda funkcionisala po principu „ne može”.

Danas je imidž Srbije proporcionalan konfuziji koja još uvek vlada u zemlji u vezi s tim šta je prihvatljivo, a šta nije. Kako Srbija traži svoj pravi identitet? U početku se pribegavalo najlakšem receptu – forsiraju se Guča, Egzit i Nova godina na trgovima. A imenitelj je isti: zabava.

Ako Srbija želi da popravi svoj imidž u svetu, mora pre svega da popravi sebe; da postane organizovana, efikasna zemlja, u kojoj je korupcija svedena na minimum, u kojoj su političari odgovorni za ono što rade i govore, u kojoj tabloidi ne ekonomišu istinom. U kojoj država uvažava građane kao poreske platiše, jer živi od njihovih para. Srbija će popraviti svoj imidž kad budemo stajali u redu pred šalterima i na crveno svetlo u saobraćaju, kad ne budemo gostili ljude sa Interpolove poternice u skupštini i stavljali ljude na stub srama samo zato što drugačije misle, kad crkva prestane da se meša u državne stvari,kad javni TV servis bude imao emisiju na albanskom jeziku, kad...

Kad uspemo bar u nečemu od toga, neće nam biti potrebna svetska marketinška agencija.

Nije teško biti fin, rekla bi Mirjana Bobić-Mojsilović, nije teško biti normalan – dodao bih ja.

Producent Rojters TV