„Ђоковић једини Србин који поштено живи од рекета”

Да су српски посланици и министри којим случајем присуствовали јучерашњој необичној „седници” сатиричара у Дому Народне скупштине имали би прилику да уживо чују како их домишљате „бодље”, потекле из оштрих пера афористичара „Ошишаног јежа”, најстаријег илустрованог листа у југоисточној Европи, боцкају исмевајући њихове заблуде, слабости и мане. И баш као што многи у Србији све раде у минут до дванаест, тако су и „јежевци” Миленко Пајовић, Ранко Пивљанин, Александар Стојадиновић, Дејан Патаковић, Јасмина Буква, Драгутин Минић Карло, Милован Вржина, Миодраг Стошић, Милан Михајловић, Драган Лакићевић, Радивоје Бојичић (као и чувени карикатуриста Драгутин–Гане Милановић) јуче у 11.59 симболично почели да изражавају неслагање са друштвеном стварношћу.

– Поред домаћина, захваљујем се такође и одређеним службама које су будно пратиле овај наш информативни разговор. У то име дижем ову чашу киселе воде и носим је кући као успомену. Није баш слика или фотеља, али ће успомена да буде – закључио је њихова излагања Радивоје Бојичић, дугогодишњи уредник листа „Ошишани јеж”.

– Мислим да је ово први пут у историји парламентаризма да су сатиричари у некој скупштини затражили реч. Ми из редакције листа „Ошишани јеж” добили смо прилику да са скупштинске говорнице пошаљемо поруке на свој начин, преко својих најбољих афоризама. У свакој од прочитаних реченица огледа се наша друштвена стварност. Мислим да је ово само почетак једне праксе и да би можда за овом говорницом могле да се нађу и друге професије – рекао је за „Политику” Радивоје Бојичић.

Према његовим речима, „Ошишани јеж” је ушао у 75. годину „боцкања”, током које ће, како би се достојно обележио велики јубилеј, бити организоване бројне изложбе и књижевне вечери, које ће „шетати” по целој Србији.

– Наш лист је основан 5. јануара 1935. године и прошао је кроз својих 75 година на исти начин на који је пролазило и друштво. Престао је да излази 6. априла 1941. на дан бомбардовања, да би га обновили наши официри у заробљеничком логору Оснабрик у Немачкој. Тако је „изашло” неколико бројева, писаних руком, у четири-пет истоветних примерака. Крајем октобра 1944. поново је почео нормално да излази, као „Јеж”. Деведесете године прошлог векасмо часопису вратили право име „Ошишани јеж”, које му је било одузето – објаснио је Бојичић.

Постоји неколико верзија настанка имена овог листа. Према једној од њих, оснивачи су седели 1934. године у кафани „Гинић”, на месту данашњег Дома омладине, и разговарали о томе како да крсте своје „чедо”. Имали су разне предлоге, а онда је, наводно, наишао келнер Симче који их је служио, и рекао: „А што не би био ’Ошишани јеж’”? Њима се то допало и име је створено. Током седам и по деценија постојања, „Ошишани јеж” је на најбољи начин доказао да је „афоризам највидовитија поезија”, а сатира магични смех, јер „остаје на лицу и на уснама и после смрти”.

--------------------------------------------

Кад буздовани одлучују

Сатиричари „Ошишаног јежа” читали су јуче у Дому Народне скупштине своје афоризмe, од којих неке објављујемо:

„Није средњи век, али буздовани опет одлучују”. „Дунав је наш најсигурнији прилив из иностранства”. „Ово је колективно лудило, али се неки појединци нарочито истичу”. „Кад неки министри пријаве имовину, неће се знати да ли је то имовинска или географска карта”. „Договор кућу гради само ако не постоји грађевинска дозвола”. „Не дозвољавамо да нам Европа кроји капу, чврсто се држимо шајкаче”. „Новак Ђоковић – једини Србин који поштено живи од рекета”. „Славица Ђукић-Дејановић, председница скупштине, по занимању је психијатар, али мало је један психијатар на онолико посланика”. „Чим Радован Јелашић каже да се динар стабилизовао, евро просто скаче од среће”. „За свађу је некада било потребно двоје, сада их треба 126”.