Мојсије српске одбојке

Пре 40 дана, после кратке болести, умро је Александар Боричић (Београд, 26. мај 1948 – Београд, 4. март 2026), Мојсије српске одбојке. За разлику од оног старозаветног, који је видео Обећану земљу, али му није било суђено да крочи на њу, Боричић је не само остварио оно о чему су одбојкашка поколења маштала, него је, попут Нојеа, успешно кормиларио нашим одбојкашким бродом, који се годинама с пловидби по свету враћао у матичну луку натоварен трофејима.

Боричић је имао врло успешну играчку каријеру. С Црвеном звездом је освајао и првенство и Куп Југославије, а као репрезентативац Југославије бронзу с Европског првенства 1975, што је прва медаља наших одбојкаша с једног од три највећа међународна такмичења.

С успесима је наставио и као тренер Звездиних одбојкашица, што је клубу помогло да његови одбојкаши преживе тешко време. Потом је, у улози директора „црвено-белих”, изучио занат да као руководилац види и даље, и дубље, и шире. На пример, уочи повратка на међународну сцену је рекао да је дугогодишњи селектор Лазар Гроздановић и даље незаменљив, али да ће репрезентацију с клупе да води један млад тренер. То изненађење је био Зоран Гајић.

На чело одбојкашког савеза је дошао у најгоре могуће време, 20. јуна 1992.. Држава се распала, а одбојци, која се заснивала на занесењаштву, ипак, малог броја (у поређењу не само с фудбалом, него и с кошарком) оданих (Боричић је и даље био кључни човек у Звезди), буквално је требало да се удахне нов живот.

Разуме се да такав подухват један човек није могао да изведе сам. Ни Боричић није имао чаробан штапић, али је имао сараднике (Слободан Милошевић, као генерални секретар практично једини орган, који је преостао из старе Југославије, Ненад Голијанин, некада Боричићев љути ривал из Партизана, а тада председник „црно-белих” и већ привредник с одговарајућим угледом у пословном свету, Рајко Кијац, који се с Војводином, чини се, први прилагодио новонасталим друштвено-привредним околностима, и још неки из те поставе за чија имена, на жалост, нема златних слова да њихов непроцењив допринос буде уочљив за сва времена) одлучне да и главу дају, ако треба, за нашу одбојку.

Да би наша земља (тада у заједници с Црном Гором) уопште ухватила сламку за повратак у међународна такмичења Боричић се „коцкао”, али, ипак, промишљено. За сагласност ривала да наша репрезентација накнадно буде укључена у квалификације за Европско првенство 1995, потписао је да ћемо свима из групе да платимо путне трошкове и све издатке, које буду имали због једног ривала више. У том тренутку, у држави изнуреној свеопштим санкцијама, ОСЈ није имао ни марку у каси, али одбијање би значило још мање кисеоника за дисање. Паре некако, размишљао је, можда и могу да се нађу, а ако се и не нађу горе ионако не може да буде. Рачунао је с тим да ће чињеница да су одбојкаши прва репрезентација, која ће да представља нашу државу после искључивања из свих међународних такмичења, да има привлачну снагу магнета. У окршајима са Шведском, Шпанијом, Данском и Македонијом „плави” су без пораза заузели прво место у групи и веома орасположили нацију пласманом на Европско првенство.

Боричић је смело повлачио потезе, јер је веровао да имамо одбојкаше, који ће да осветлају образ и оправдају све што је уложено у њих, па би била непоправљива штета да остану ускраћени за могућност да што пре покажу свету колико вреде. А пред том генерацијом, чије су звезде били, прерано покојни, Дејан Брђовић и Жарко Петровић, стајале су наизглед несавладиве препреке. Међутим, у репрезентацији и око ње су били људи равни митским јунацима. Није било препреке, па да је велика као планина, коју не би могли да уклоне с пута. Као лава је избијала из њих снага, проткана и родољубљем и спортским мотивима, да оставе за собом својеврсну задужбину.

Капитен Брђовић је, рецимо, својим колима, преко залеђених Пиндских планина, довозио саиграче из Грчке да би стигли на време на окупљање у београдски хотел „Младост” (сада „М”), у то време истински одбојкашки дом. Одакле се аутобусом ишло у Будимпешту да би с тамошњег аеродрома (из наше земље још није било летова) одлетели на мегдане.

Слободан Ковач се из Италије, после одигране утакмице за свој клуб Ђоја дел Коле, отиснуо у праву пустоловину да би дан касније, 26. фебруара 1995, у Копенхагену, био у строју за прву утакмицу неке наше екипе по укидању санкција Савезној Републици Југославији. Подвиге достојне Херкуловим извео је готово свако од оних, који су се из Атине вратили с европском бронзаном медаљом.

Годину касније су још више одушевили нацију. Из Атланте су донели олимпијску бронзу! Јавност је то доживела као да је додирнуто небо, да од тога нема даље. Међутим, Боричић је, при здравој свести, тврдио: „Није ово зенит. У Сиднеју ћемо да освојимо злато”. То је рекао 1996! Тако је и било.

Када су наши одбојкаши већ постали светска велесила (после бронзи с Европског првенства 1995. и Олимпијских игара 1996, уследили су сребро 1997. на Европском шампионату и 1998. на Светском првенству, па опет бронза на Старом континенту 1999, али по новим правилима (до тада се сет играо до 15. поена с освајањем поена само на свој сервис), а после сиднејског злата 2000. изборена је титула европског шампиона 2001, па четврто место на свету 2002. и у Европи 2003. и тако редом.

У то време је Боричић је запрепастио изјавивши да су „мушкарци у светском врху, а да ли ће да освоје медаљу или да буду шести то је већ ствар тренутка, зато је следећи задатак да и жене достигну тај ниво”. А тада буквално није постојала наша женска одбојкашка репрезентација!? И опет као да је гледао у кристалну куглу. Из бездана су се већ 2006. попеле на треће место на свету!? Вероватно је сувишно да се подсећа на њихово каснија достигнућа.

И међународној одбојци је био потребан Мојсије, па је Боричић 17. октобра 2015. изабран за председника Европске одбојкашке конфедерације (ЦЕВ). Било је то већ време када су између Русије и остатка света ископани ровови, који су све више утврђивани и ојачавају се и до дана данашњег. У таквим новонасталим околностима било је неопходно додатно умеће да се очува не само лични углед, него и да се доносе одлуке са што мање штете по саму одбојку. Боричић је с тог високог положаја сишао 24. августа претпрошле године уздигнута чела.

За човека с нашег поднебља имао је невероватну самоконтролу. Сигурно је и њему долазило да искочи из коже, али је увек то умео да обузда у себи и да потпуно влада ситуацијом ма каква она била.

Могао је не само да разговара с људима с потпуно другачијим ставовима, него и да с њима сарађује. Тако је, на пример, настала Балканска одбојкашка асоцијација, чији је био први председник.

Ево како је то објаснио: „Има, рецимо, 10 одсто о чему можемо да разговарамо, а да се не посвађамо. И нећемо да залазимо у оних 90 одсто, него ћемо да се држимо оних 10, па ћемо, можда, то временом да повећамо на 11 одсто, па на 12...”

Боричић је пример да не треба да се предаје кад се упадне у вртлог, а ни да се задрема у чуну кад је мирна површина воде. Имао је неисцрпну енергију. Могао је да да интервју у глуво доба ноћи и да, као и увек, у шест ујутру буде на ногама. То је, ваљда, могуће кад човек зна за шта живи.

Велики колекционар

Александар Боричић је био велики колекционар разгледница, а онда се посветио авијатици. Неколико месеци пре смрти, 11. новембра 2025, приредио је изложбу посвећену почецима српског ваздухопловства.

Истински капитал

Уочи прве утакмице у квалификацијама за Европско првенство 1995. Данци су као домаћини обелоданили своје велике планове. Надали су се да ће да крену путем својих фудбалера, који су 1992. ненадано, пошто су добили место уместо наше репрезентације, постали прваци Европе. Њихов селектор је отворено рекао да на располагању имају шест милиона немачких марака. За наше су то биле баснословне паре, али кад је то чуо Боричићу се ни мишић није померио на лицу. Наш капитал су били играчи, а то је, испоставило се, било много драгоценије. Као и стручни штаб и људи из савеза, којима је, кад су уследили успеси, срце хтело да искочи од среће када се канцеларија ОСЈ проширала за – једну собу.