Mojsije srpske odbojke

Pre 40 dana, posle kratke bolesti, umro je Aleksandar Boričić (Beograd, 26. maj 1948 – Beograd, 4. mart 2026), Mojsije srpske odbojke. Za razliku od onog starozavetnog, koji je video Obećanu zemlju, ali mu nije bilo suđeno da kroči na nju, Boričić je ne samo ostvario ono o čemu su odbojkaška pokolenja maštala, nego je, poput Nojea, uspešno kormilario našim odbojkaškim brodom, koji se godinama s plovidbi po svetu vraćao u matičnu luku natovaren trofejima.

Boričić je imao vrlo uspešnu igračku karijeru. S Crvenom zvezdom je osvajao i prvenstvo i Kup Jugoslavije, a kao reprezentativac Jugoslavije bronzu s Evropskog prvenstva 1975, što je prva medalja naših odbojkaša s jednog od tri najveća međunarodna takmičenja.

S uspesima je nastavio i kao trener Zvezdinih odbojkašica, što je klubu pomoglo da njegovi odbojkaši prežive teško vreme. Potom je, u ulozi direktora „crveno-belih”, izučio zanat da kao rukovodilac vidi i dalje, i dublje, i šire. Na primer, uoči povratka na međunarodnu scenu je rekao da je dugogodišnji selektor Lazar Grozdanović i dalje nezamenljiv, ali da će reprezentaciju s klupe da vodi jedan mlad trener. To iznenađenje je bio Zoran Gajić.

Na čelo odbojkaškog saveza je došao u najgore moguće vreme, 20. juna 1992.. Država se raspala, a odbojci, koja se zasnivala na zanesenjaštvu, ipak, malog broja (u poređenju ne samo s fudbalom, nego i s košarkom) odanih (Boričić je i dalje bio ključni čovek u Zvezdi), bukvalno je trebalo da se udahne nov život.

Razume se da takav poduhvat jedan čovek nije mogao da izvede sam. Ni Boričić nije imao čaroban štapić, ali je imao saradnike (Slobodan Milošević, kao generalni sekretar praktično jedini organ, koji je preostao iz stare Jugoslavije, Nenad Golijanin, nekada Boričićev ljuti rival iz Partizana, a tada predsednik „crno-belih” i već privrednik s odgovarajućim ugledom u poslovnom svetu, Rajko Kijac, koji se s Vojvodinom, čini se, prvi prilagodio novonastalim društveno-privrednim okolnostima, i još neki iz te postave za čija imena, na žalost, nema zlatnih slova da njihov neprocenjiv doprinos bude uočljiv za sva vremena) odlučne da i glavu daju, ako treba, za našu odbojku.

Da bi naša zemlja (tada u zajednici s Crnom Gorom) uopšte uhvatila slamku za povratak u međunarodna takmičenja Boričić se „kockao”, ali, ipak, promišljeno. Za saglasnost rivala da naša reprezentacija naknadno bude uključena u kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 1995, potpisao je da ćemo svima iz grupe da platimo putne troškove i sve izdatke, koje budu imali zbog jednog rivala više. U tom trenutku, u državi iznurenoj sveopštim sankcijama, OSJ nije imao ni marku u kasi, ali odbijanje bi značilo još manje kiseonika za disanje. Pare nekako, razmišljao je, možda i mogu da se nađu, a ako se i ne nađu gore ionako ne može da bude. Računao je s tim da će činjenica da su odbojkaši prva reprezentacija, koja će da predstavlja našu državu posle isključivanja iz svih međunarodnih takmičenja, da ima privlačnu snagu magneta. U okršajima sa Švedskom, Španijom, Danskom i Makedonijom „plavi” su bez poraza zauzeli prvo mesto u grupi i veoma oraspoložili naciju plasmanom na Evropsko prvenstvo.

Boričić je smelo povlačio poteze, jer je verovao da imamo odbojkaše, koji će da osvetlaju obraz i opravdaju sve što je uloženo u njih, pa bi bila nepopravljiva šteta da ostanu uskraćeni za mogućnost da što pre pokažu svetu koliko vrede. A pred tom generacijom, čije su zvezde bili, prerano pokojni, Dejan Brđović i Žarko Petrović, stajale su naizgled nesavladive prepreke. Međutim, u reprezentaciji i oko nje su bili ljudi ravni mitskim junacima. Nije bilo prepreke, pa da je velika kao planina, koju ne bi mogli da uklone s puta. Kao lava je izbijala iz njih snaga, protkana i rodoljubljem i sportskim motivima, da ostave za sobom svojevrsnu zadužbinu.

Kapiten Brđović je, recimo, svojim kolima, preko zaleđenih Pindskih planina, dovozio saigrače iz Grčke da bi stigli na vreme na okupljanje u beogradski hotel „Mladost” (sada „M”), u to vreme istinski odbojkaški dom. Odakle se autobusom išlo u Budimpeštu da bi s tamošnjeg aerodroma (iz naše zemlje još nije bilo letova) odleteli na megdane.

Slobodan Kovač se iz Italije, posle odigrane utakmice za svoj klub Đoja del Kole, otisnuo u pravu pustolovinu da bi dan kasnije, 26. februara 1995, u Kopenhagenu, bio u stroju za prvu utakmicu neke naše ekipe po ukidanju sankcija Saveznoj Republici Jugoslaviji. Podvige dostojne Herkulovim izveo je gotovo svako od onih, koji su se iz Atine vratili s evropskom bronzanom medaljom.

Godinu kasnije su još više oduševili naciju. Iz Atlante su doneli olimpijsku bronzu! Javnost je to doživela kao da je dodirnuto nebo, da od toga nema dalje. Međutim, Boričić je, pri zdravoj svesti, tvrdio: „Nije ovo zenit. U Sidneju ćemo da osvojimo zlato”. To je rekao 1996! Tako je i bilo.

Kada su naši odbojkaši već postali svetska velesila (posle bronzi s Evropskog prvenstva 1995. i Olimpijskih igara 1996, usledili su srebro 1997. na Evropskom šampionatu i 1998. na Svetskom prvenstvu, pa opet bronza na Starom kontinentu 1999, ali po novim pravilima (do tada se set igrao do 15. poena s osvajanjem poena samo na svoj servis), a posle sidnejskog zlata 2000. izborena je titula evropskog šampiona 2001, pa četvrto mesto na svetu 2002. i u Evropi 2003. i tako redom.

U to vreme je Boričić je zaprepastio izjavivši da su „muškarci u svetskom vrhu, a da li će da osvoje medalju ili da budu šesti to je već stvar trenutka, zato je sledeći zadatak da i žene dostignu taj nivo”. A tada bukvalno nije postojala naša ženska odbojkaška reprezentacija!? I opet kao da je gledao u kristalnu kuglu. Iz bezdana su se već 2006. popele na treće mesto na svetu!? Verovatno je suvišno da se podseća na njihovo kasnija dostignuća.

I međunarodnoj odbojci je bio potreban Mojsije, pa je Boričić 17. oktobra 2015. izabran za predsednika Evropske odbojkaške konfederacije (CEV). Bilo je to već vreme kada su između Rusije i ostatka sveta iskopani rovovi, koji su sve više utvrđivani i ojačavaju se i do dana današnjeg. U takvim novonastalim okolnostima bilo je neophodno dodatno umeće da se očuva ne samo lični ugled, nego i da se donose odluke sa što manje štete po samu odbojku. Boričić je s tog visokog položaja sišao 24. avgusta pretprošle godine uzdignuta čela.

Za čoveka s našeg podneblja imao je neverovatnu samokontrolu. Sigurno je i njemu dolazilo da iskoči iz kože, ali je uvek to umeo da obuzda u sebi i da potpuno vlada situacijom ma kakva ona bila.

Mogao je ne samo da razgovara s ljudima s potpuno drugačijim stavovima, nego i da s njima sarađuje. Tako je, na primer, nastala Balkanska odbojkaška asocijacija, čiji je bio prvi predsednik.

Evo kako je to objasnio: „Ima, recimo, 10 odsto o čemu možemo da razgovaramo, a da se ne posvađamo. I nećemo da zalazimo u onih 90 odsto, nego ćemo da se držimo onih 10, pa ćemo, možda, to vremenom da povećamo na 11 odsto, pa na 12...”

Boričić je primer da ne treba da se predaje kad se upadne u vrtlog, a ni da se zadrema u čunu kad je mirna površina vode. Imao je neiscrpnu energiju. Mogao je da da intervju u gluvo doba noći i da, kao i uvek, u šest ujutru bude na nogama. To je, valjda, moguće kad čovek zna za šta živi.

Veliki kolekcionar

Aleksandar Boričić je bio veliki kolekcionar razglednica, a onda se posvetio avijatici. Nekoliko meseci pre smrti, 11. novembra 2025, priredio je izložbu posvećenu počecima srpskog vazduhoplovstva.

Istinski kapital

Uoči prve utakmice u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1995. Danci su kao domaćini obelodanili svoje velike planove. Nadali su se da će da krenu putem svojih fudbalera, koji su 1992. nenadano, pošto su dobili mesto umesto naše reprezentacije, postali prvaci Evrope. Njihov selektor je otvoreno rekao da na raspolaganju imaju šest miliona nemačkih maraka. Za naše su to bile basnoslovne pare, ali kad je to čuo Boričiću se ni mišić nije pomerio na licu. Naš kapital su bili igrači, a to je, ispostavilo se, bilo mnogo dragocenije. Kao i stručni štab i ljudi iz saveza, kojima je, kad su usledili uspesi, srce htelo da iskoči od sreće kada se kancelarija OSJ proširala za – jednu sobu.