Навали се, Шар-планино

„Брате, он ми је направио дан. Тридесет година нисам био”, говори средовечни човек на врху Шар-планине. Захвалан је пријатељу који га је овде вратио. Јак београдски акценат, старија скијашка опрема и сигуран спуст низ стазу „Велика ливада”.

Месец април је већ одмакао, а амбијент је као усред сезоне. Навалио се снег на сурове врхове Шаре, која као и у песми на различите начине трајно везује људе за себе. Векови овдашњег становништва које живи у Сиринићкој жупи, у насељима камених кула и сабијених места испод окомитих врхова протекли су у борби и љубави са планином. Сточарство и печалба, чување имена и опстанак, слобода коју даје природа и изолација обликовали су Србе на Шар-планини. Ретки су примери где људи на такав начин личе на свој завичај.

„Добро ми је нога. Лигаменти”, каже Велимир Илић. Овај младић је пре пар недеља скијао на Лављим вратима око 120 километара на сат. Скија није издржала, он јесте. Показује фотографије и снимке из дрона које поставља на фејсбук страницу „Брезовица инфо”. Имају милионске посете.

Одмах после Другог светског рата неки његови преци и претходници скијама и крпљама су табали снег да би се могло изаћи до врхова, да би се могло скијати и да би тај ентузијазам покренуо развој Жупе, изградњу хотела, жичара и инфраструктуре. Његова мама Јелена поправља опрему у скијашници, одлаже шрафцигер и показује горњи део ски-одела на којем стоји потпис Алберта Томбе. Један од најславнијих мајстора скијања свих времена потписао се свом колеги Слађану из породице Илић. Били су заједно на Олимпијским играма у Албертвилу 1992. године.

Заједно и заједница су кључне речи ове средине. Када једном у њу уђете, никада нећете бити одбачени, јер сте добили нешто што је одувек било ваше. Од славних се памти Бојан Крижај, звезда југословенског скијања. Кажу да је заволео Шару.

Живот после бомбардовања 1999. године располутио је планину и Национални парк у којем је изграђен огроман број, најчешће нелегалних албанских викендица, вила и хотела. Никао је читав мали град. У том „граду” не ради једино оно што је легално – стари хотели у којима су била смештена интерно расељена лица из Призрена, Урошевца, Суве Реке... Из света стакла улази се у стари свет Ски-центра „Брезовица”. У њему већина ствари изгледа као да је неко „притиснуо кочницу на проток времена”. У дугим и замршеним споровима око власништва, од београдског „Инекс ски-центра”, преко француско-андорског конзорцијума који је требало да уложи 405 милиона евра до садашњег Одбора, који је под ингеренцијом локалне косовске општине Штрпце, прошло је готово три деценије.

Пројекат Европске уније, скупо плаћен и предвиђен да се по њему гради нови центар са 5.000 запослених, скупља прашину у фиокама. На зидовима се могу видети ценовници из старе Југославије, фотографије снега, врхова и језера на којима ситним словима пише: Љ. Шћепановић. Професор из Приштине, један од давних шарских посвећеника. Ту оданост планини наставља Драган Јовановић, расељено лице из Приштине, и искусно саветује да се „у априлу скија до поднева”. Бане из Јагодине не пропушта скијање на Брезовици од 2003. године. Ове године је био три пута и једном је довео групу од 77 гостију. Ту је са породицом.

Еди је из Албаније, кратко каже: „Уживам.” Већина гостију су Албанци са Косова, Македоније, Албаније.

„Била је добра сезона и имали смо повећан број посетилаца у односу на прошлу годину, посебно током празничног периода и викенда. Инфраструктура и стазе су добро припремљене, враћа се поверење код скијаша. Априлско скијање је у пуном јеку, већ сутра објављујемо попусте на хотелски смештај и ски-карте”, саопштавају из Ски-центра.

На улазу на жичару која води ка Лављим вратима, гласна српска музика, на жици са малог звучника чује се албански реп. Изгледа као да је планина све помирила. Вук Николић скија са падобраном, лети и лебди изнад своје планине. Син је приштинског професора Растка, који је недавно преминуо, делом и због тешког пребијања у Приштини 1999. године.

Вук је дошао из Чикага, где тренутно живи, да скија и лети, да буде срећан између својих врхова, између припадности и туђине – на својој Шари негде између земље и неба. Ту га чекају они који су се својом топлином, трпљењем и уздржаношћу саживели са планином, са суровошћу и лепотом.