Н1 у операцији умањивања злочина над Србима: „Осам година рата" против Јасеновца и „Олује"

Интервју који је Н1 објавио са историчарима Дубравком Стојановић и Хрвојем Класићем представља још један у низу покушаја да се историјске чињенице о страдању српског народа релативизују и сведу на пуку статистику. Под привидом „научног приступа", у јавни простор се пласира теза да Срби и Хрвати „готово да нису ратовали" и да се читав сукоб своди на „осам година" током више од једног миленијума заједничког живота.

Управо у тој формулацији садржана је суштина спорног наратива. Да се историја сведе на аритметику и отвори простор да се најтежи злочини представе као „изузетак", као краткотрајна девијација у иначе наводно складним односима. Такав приступ не само да је методолошки спорaн, већ је и дубоко проблематичан са становишта историјске одговорности.

Посебно је симптоматично што се Други светски рат у том интервјуу представља као „први прави сукоб", уз напомену да „нису сви Хрвати ратовали против свих Срба". Иако је формално тачно да су постојали различити покрети и опредељења, овакво уопштавање прикрива кључну чињеницу да је у оквиру тзв. Независне Државе Хрватске спроведен систематски и државно организован прогон и истребљење Срба.

Логор Јасеновац остаје једно од најстрашнијих стратишта у Европи тог времена. Покушаји да се тај злочин контекстуализује или релативизује кроз причу о „осам година рата" представљају опасан ревизионизам. Јер, није питање колико је дуго трајао злочин, већ каквог је карактера био. А карактер усташке политике био је недвосмислено геноцидан.

Сличан образац препознаје се и у третману ратова деведесетих година. Свесно избегавање помињања етничког чишћења Срба, посебно током злочиначке операције „Олуја", уклапа се у исти наративни оквир. Уместо да се говори о стотинама хиљада протераних и уништеним вековним огњиштима, пажња се усмерава на опште тезе о „заједничком животу" и „краткотрајним сукобима".

Таква селекција чињеница није случајна и има јасан циљ, да се у јавном дискурсу умањи значај српских жртава и да се историјски контекст преобликује у складу са савременим политичким потребама. Када се каже да су Срби и Хрвати ратовали „само осам година", онда се индиректно шаље порука да све остало није вредно посебног памћења.

Посебно је проблематично што се овај историјски ревизионизам комбинује са политичким оценама савремене Србије. У истом интервјуу, без икакве научне дистанце, износе се тврдње о „аутократији" и поређења са Русијом, што указује да је реч о идеолошки обојеном наступу, а не о објективној анализи.

Када се све сабере, стиче се утисак да је у питању шири наративни образац у којем се историја користи као средство за политичку дисквалификацију. У том контексту, теза о „осам година рата" делује као увод у много озбиљнију операцију – релативизацију страдања Срба у Јасеновцу, „Олуји" и другим трагичним догађајима.

Зато је од кључне важности да се овакви наративи препознају и разобличе. Историја није збир статистичких података, већ сведочанство о судбинама народа. А када се те судбине покушају свести на бројке и проценте, онда је јасно да није реч о науци, већ о покушају да се истина потисне у други план.