Елвисове едиповске сузе

ПОП-АРТ
У Националној галерији портрета у Лондону изложено је преко педесет радова двадесет и осам уметника портрета поп-арта међу којима су и највећа имена покрета – Ворхол, Раусенберг, Лихтенштајн, Џонс, Хамилтон, Блејк и Колфилд. Ова смотра замишљена је као дијалог између британског и америчког поп-арта у педесетим и шездесетим годинама прошлог века.
Заједничка склоност и једним и другим ствараоцима јесте склоност према сликању славних личности чији је лик преузет из штампе, реклама, са телевизије или из филма. Поп-арт уметници раскидају са устаљеном формом портрета, стварајући нови жанр који се инспирише стрипом, таблоидима и осталим облицима популарне културе. Заступљени су сви медији – уље, акрилик, фотографија, видео, акварел, колаж, метална инсталација, обојено дрво, гипс.

Изложба треба да дочара сложеност и вишеслојност поп-арт портрета и подељена је у седам одељака. Први од њих се бави пореклом поп-арта. У периоду између 1952. и 1955. група уметника, писаца и архитеката редовно је организовала активности у лондонском Институту за савремене уметности. На њиховом првом састанку Едуардо Паолоци је изложио низ колажа-портрета који су садржали фотографије из часописа. Већина њих је овде изложена поред једне од најславнијих слика овог правца – "Шта је то што данашње домове чини тако другачијим, тако привлачним" Ричарда Хамилтона која директно алудира на конзуматорски, конформистички дух модерног доба. У истоветном периоду у Њујорку Џаспер Џонс, Реј Џонсон и Роберт Раусенберг експериментишу са портретима-иконама које су вид бунта према владавини апстрактног експресионизма. Џонсонов Едип (Елвис) из 1956. несумњиво је једна од најдвосмисленијих слика на изложби. На њој Џонсон преко Елвисовог лика преузетог из штампе пушта црвено мастило да клизи из очију поп певача алудирајући на митски лик.

Одељак под називом Портрет и стил покрива период од касних педесетих до средине шездесетих година и развој новог фигуративног стила. Главне теме су фигура и прикривени аутопортрет, инспирација су нови медији. "У колима" Роја Лихтенштајна је чувена слика мушкарца и жене у колима заснована на квадрату из стрипа и индивидуалним тачкама које увеличане појашњавају суштину процеса штампања. Лихтенштајн ликовима из стрипа даје димензију портрета као да се ради о истинским особама. Ворхолов аутопортрет у акрилу и сребрној боји који је репродукован и на постеру за изложбу наменски је безличан и ослобођен емоција. Направљен према фотографији из аутомата ван контекста, он савршено илуструје Ворхолов коментар из тог времена: "Мислим да свако треба да буде машина".

Изложбу допуњава и неколико одељака под називом Фантазија, Поп-арт и филм, Невиност, Искуство и без сумње најатрактивнији – Мерилин. Просторија посвећена холивудској вамп-фигури двадесетог века јесте нека врста секуларне капеле која се бави различитим аспектима њеног мита – не само лепотом и талентом, већ и трагичним крајем, деструктивношћу. То се можда најбоље види у раду Ричарда Хамилтона "Моја Мерилин" из 1965, где Хамилтон густим потезима беле боје интервенише на колажу сачињеном од фотографија ове глумице чија личност на тај начин постепено нестаје симболишући трагичан крај. Клас Олденберг у инсталацији под називом "Аветињска гардероба ММ" из 1967. истражује проблем губитка идентитета личности као последице славе. Физичко присуство Монро је нестало остављајући само аветињски празни чивилук где је била њена одећа. Монро по Олденбергу постоји само као врста авети, опомињући да слава као ватра прождире све чега се дотакне.

Међу осталим у свету познатим делима поп-арта на изложби се истичу Реј Џонсонови прото-поп-арт портрети Џемса Дина, Елвиса Прислија и Мерилин Монро, Џим Дајново чувено "Зелено одело", Ворхолови аутопортрети и његова славна графика "Мерилин".