Добра циркулација лечи прелом

У нашем телу постоји 206 костију које, захваљујући високом садржају калцијума и других минерала, одолевају различитим притисцима и повредама. Оне, ипак, попуштају кад је дејство силе јаче од њихове издржљивости, и тада на њима настају изузетно болна напрснућа или преломи, чије је лечење веома сложено и споро. Још од времена врачева и надрилекара настоји се да се овај процес убрза и трага се за методама лечења, конструкцијама и материјалима који би скратили време зарастања костију.

Недавно је многе болеснике у нашој земљи, који су због прелома принуђени на дуготрајно мировање, обрадовала вест да ће инјекцијама ћелија за регенерацију, синтетских полимера и калцијум фосфата, лечење прелома бити знатно брже. Нажалост, ове инјекције су још у експерименталној фази и према очекивању америчких и енглеских истраживача њихова примена биће могућа за годину и по дана.

Угрушак зацељује

Како се могу убрзати процеси зарастања костију? По речима доц. др Славка Томића, експерта за зарастање костију и начелника Одељења за реконструктивну ортопедију и трауматологију Института „Бањица“, сва досадашња искуства, истраживачка и клиничка, показала су да је свака метода која помаже природним процесима обнављања коштаног ткива добра. Од нашег саговорника сазнајемо да се после прелома око коштаних делова излива крв и формира угрушак од којег започиње процес настанка нове кости и зарастања прелома. Крвни излив, наиме, садржи везивне ћелије које приањају уз делове кости и постепено се трансформишу у коштане ћелије. Зато је од посебне важности да се током лечења прелома сачува крвни угрушак. За успешно зарастање такође је неопходно да су делови преломљене кости добро сложени, да повређена кост мирује и да је добро прокрвљена, односно да има добар доток хранљивих материја. 

(/slika2)– Мировање је неопходно за зарастање, зато се гипсаним повеском чврсто фиксира кост. Тако се, међутим, на дуже време искључују из функције суседни зглобови и мишићи, па је после скидања гипса потребна њихова дуготрајна рехабилитација.

Други начин лечења прелома се састоји у континуираном истезању фрагмената костију помоћу клинова и тегова. Делови костију остају у правилном положају до зарастања, али је повређена особа принуђена на дуго мировање у кревету, и то у једном положају, што, опет, лоше делује на рад већине унутрашњих органа, па могу настати компликације као декубитус (рана од лежања), запаљење плућа, тромбоза и емболија – каже др Томић.

Да би се скратило дуготрајно лежање уведене су различите методе хируршког лечења, које помоћу различитих средстава, најчешће металних фиксира, директно причвршћују кост и тиме омогућавају кретање. Ипак, сва та средства фиксације, без обзира на то да ли су метална или од других материјала, не убрзавају зарастање, примећује наш саговорник: унутрашња фиксација може изазвати компликације у виду инфекције, корозије метала, кривљења и прелома фиксатора и слабљења стабилности.

Дириговано зацељивање

Традиционалне методе лечења прелома, без обзира на поменуте недостатке, имају велики значај у ортопедској хирургији. Развојем науке, искуством у лечењу и бољим упознавањем биолошких процеса прелома и зарастања, пронађени су и нови начини оперативног лечења. Природним процесима управља се уз помоћ металних конструкција које су постављене изван тела.

– У последњих 25 година у нашем институту се за зарастање костију искључиво примењује једна врста спољaшњег апарата којим се иглама фиксирају повређени делови кости. Овај апарат је познат као „Илизаров“, према презимену свог изумитеља. До сада је у нашој болници уграђено 10.000 таквих апарата и успешно излечено исто толико прелома. Осим у ортопедији, Илизарова метода се користи и у другим областима хирургије, а искуство је показало да се њоме знатно скраћује време лечења и смањују компликације. Дан после операције болесник с оперисаним екстремитетом може да хода или да се њиме служи – каже др Томић.

Он, међутим, наглашава да, без обзира на начин лечења, кост зараста дуго, знатно дуже у поређењу са другим ткивима. Повреде меког ткива, рецимо, зарастају три до петнаест дана, а кост се обнавља најмање три месеца, понекад и више, чак и годину дана, а има случајева када уопште и не зарасте.

Жеља да се скрати време зарастања подстакла је многа експериментална и клиничка истраживања у којима су уз помоћ синтетичких материјала спајани делови кости. Та хемијска високомолекуларна једињења одавно су позната под називом полимери, а у последње време се поново истражују.

Не спутавати природне процесе

(/slika3)– Први такав лепак је полимер „осанол“, који је примењен још 1931. године. Од тада су коришћени најразличитији полимери, покушано је спајање одломака костију акрилатима, апоксидима, полиуретанским смолама и акрилатним композитима, али, нажалост, нису постигнути очекивани резултати. Да би могле да буду употребљене у лечењу, ове хемијска супстанце би требало пре свега да обезбеде чврстину коштаног споја, да биолошки не иритирају околна ткива, и да постепено попримају структуру природне кости. Такође не смеју да имају токсична, алергијска или канцерогена својства. Основно својство ових полимера требало би да буде, заправо, да омогуће подстицање регенерације костију, али још није пронађен такав синтетски материјал који би испуњавао све ове захтеве. Полимери не само да не обезбеђују костима биолошке процесе зарастања, већ могу бити и врло штетни – објашњава наш саговорник.

– „Лепљење“ костију полимерима први је у нашој земљи применио проф. др Бранко Радуловић, доајен наше ортопедије, али се од ове методе убрзо одустало. Показало се да је лепљење костију трауматичан захват. Наиме, наводи др Томић, делове кости је потребно хируршки припремити за наношење полимера (лепка). Осим тога, лепљењем није могуће постићи увек чврсто спајање коштаних одломака па је зато готово увек потребна и гипсана имобилизација.

Искуство је такође показало да полимери спречавају природно зарастање.

– Сва та лепила су, заправо, механичка препрека стварању новог коштаног ткива, јер могу да изазову одумирање крајева одломљених делова и да подстакну настанак „лажних“ зглобова. Ниједан познати полимер није се претворио у кост, а није показао ни способност стварања нових крвних судова који убрзавају зарастање – напомиње доктор Томић, који верује да је примена полимера у будућности могућа, али да је ограничена на спајање малих костију и коштаних одломака који нису под природним оптерећењем. Употреба полимера у лечењу дугих костију у овом тренутку није за ширу клиничку праксу, јер је на овом нивоу знања илузорно очекивати да се кост може залепити.