За Русију, штит је копље

„Русија је спремна да иде путем смањивања количине наоружања, наравно имајући у виду интересе националне безбедности”, изјавио је руски министар иностраних послова Сергеј Лавров одговарајући тако на предлог америчког председника Барака Обаме о новом смањивању атомског арсенала обе државе, а по којем би Русија задржала само хиљаду нуклеарних бојевих глава. У Москви је амерички предлог дочекан доста скептично и већ прве реакције стручњака говоре да ће Русија редукцију свог нуклеарног арсенала, између осталог, везивати и за америчко одустајање од програма антибалистичког ракетног система у Пољској и Чешкој. Зашто?

Историја америчко-совјетских нуклеарних преговора показује сву техничку и технолошку ограниченост споразума који су били договорени и потписани. Ако је САЛТ-1 ограничио број копнених, стратешких ракетних система на по 2.400 са сваке стране, а САЛТ-2 спустио ту границу на по 2.250 лансирних уређаја и једних и других, онда је то у оно време био неки напредак. Но, сва ограничења у оквиру та два споразума треба гледати у контексту чињенице да су се лимити односили на број лансирних рампи, а не на број ракета и не на број бојевих глава.

Споразум САЛТ-2 није ограничио развој технике и нову технологију постављања неколико бојевих глава на једну ракету, па је зато број ракета могао да остане исти, или да се и смањи, док се истовремено број атомских бојевих глава које се независно усмеравају на различите циљеве повећавао. Осим тога, проблем је био и у технологији „хладног лансирања” пројектила обе стране. Наиме, када се ракета испаљује из подземног силоса њен млаз из мотора оштети тај силос па морају да прођу недеље док се на исто место не постави нова ракета.

Технологијом „хладног лансирања” пројектил се из силоса до одређене висине избацује помоћу компримованог ваздуха и тек онда пали ракетни мотор. Тако силос остаје неоштећен за брзо лансирање нових ракета, што није било у складу са споразумом САЛТ-2, као што нису били ни крстарећи пројектили који се лансирају с авиона и једне и друге стране.

Године су пролазиле и „корпа прекршаја” споразума САЛТ-2 напунила се, споразум је практично већ дуже био „мртав”, што је и довело до нових споразума СТАРТ-1 и СТАРТ-2, којима се почео ограничавати број не лансирних рампи и ракета већ нуклеарних бојевих глава САД и СССР-а, а онда и Русије.

У међувремену САД су једнострано одустале од споразума о АБМ из 1972. године и почеле са развојем програма „рата звезда”. Део тог система већ је присутан на Пацифику, а део би требао да буде лоциран у Пољској и Чешкој. За Москву је то неприхватљиво из више разлога и зато ће најновији предлог Вашингтона бити занимљив за Русију само ако САД одустану од ракетног штита у Пољској и Чешкој.

Заправо, Руси сматрају да постоји објективна веза између офанзивног и дефанзивног стратешког наоружања и да та веза не може бити уклоњена никаквим ракетним штитом, јер Москва тај амерички штит у Европи доживљава као копље – ударно офанзивно оружје. У таквој ситуацији пристајање на драстично смањивање свог стратешког офанзивног нуклеарног арсенала за Русију је нарушавање своје безбедности. Ту су наравно и атомски потенцијали других земаља око Русије, што целу једначину чини још сложенијом.

Гледајући у прошлост, у време кубанске ракетне кризе 1962. године САД су имале око 4.000 нуклеарних ракета, а СССР само 100. Американци кажу да је то одлучило и да се због тога Хрушчов повукао. Кубански дебакл нанео је Москви психолошку и политичку повреду као што је био вијетнамски пораз за САД. Одговор Москве било је стварање стратешких нуклеарних снага захваљујући којима је Русија и данас имуна на све врсте уцена политичке или војне природе.

Русија данас располаже стратешким ракетама високе прецизности с базама на копну и на подморницама и то јој омогућава да у свакој кризи сличној кубанској противнику парира својом способношћу. То је кључ загонетке око стратешке нуклеарне равнотеже и разлог зашто Москва неће тако лако пристати на понуду председника Обаме, а да заузврат не добије квалитетан противуступак друге стране. За Русију је тај контрауступак, пре свега, одустајање од америчког ракетног штита у Европи.