Федереров систем вредности

Федерерово је демократско право да каже шта мисли, а због његовог аристократског места у тениској историји често се ти гласови простиру муњевито. Понекад ударају као гром.

Сигурно је да ни једне речи швајцарског аса неће тако брзо да обиђу куглу земаљску него кад једном буде саопштио да завршава каријеру. Нема ововременог поклоника спорта кога ће повлачење непоновљивог тенисера, вероватно најбољег свих времена, да остави равнодушним и да не изазове неко неодољиво осећање жаљења. Било је легенди пре њега, биће их и после, али је изнад врата једне црквице у вимблдонском комплексу, који има неупоредив сјај, уклесано „Бог је створио Федерера”. Ваљда се верује да је Швајцарац као нико пре, а ни потом, предодређен да буде савршенство тениске елеганције међу обичним светом.

Паметњаковић и трибун

(/slika2)Федерер се већ уписао у бесмртнике, али смо сада начисто да је и он од крви и меса, да догма о њему постаје празноверица, да је рањив, победив, саломив, да га бол од пораза раздере до суза... Можда је то олакшавајућа околност да неке његове речи, схватања и мишљења, која неминовно привуку велику пажњу светске јавности, буду прихваћени с огорчењем и ненеклоношћу, чак и с нескривеном одвратношћу.

Федерер се небројено пута уздигао изнад овоземаљског „белог спорта”. То чини и даље, иако више нема скиптар тениског божанства. Одозго, с неког свог пиједестала, речима као громовима гађа крошњу под коју је окупио поједине тениске „смртнике”.

Када понекад с упадљивом надменошћу говори о Надалу, Ђоковићу и Мареју, када им посредно држи предавања и брине њихову бригу, када им оцењује слабости и процењује њихове шансе, то се оквалификује и као психолошки рат, једна од карата на коју искусни Федерер игра како би унео немир у противнике. Али, последњи случај, који је био вест дана из тениског света, можда је заиста осветлио његову особину да ниподаштава остварења других.

Швајцарски ас, који као члан савета играча Удружења тениских професионалаца (АТП) има пуно право да на сав глас указује на проблеме у мушком тенису, недавно се нашао позваним да истакне неке, по његовом уверењу, нелогичности у такмичењу тенисерки. Федереров неприкосновени став јесте да играчице које нису освојиле трофеј ни на једном од четири турнира за „грен-слем” не треба да буду на првом месту светске листе. Стрела је директно ишла у Јелену Јанковић, једину међу 18 тениских краљица од када се обрачунавају поени за светски поредак (1975), која нема ни једну од четири највредније титуле.

Подсећамо шта је Јанковићева поручила Федереру тим поводом, у интервјуу агенцији Ројтерс.

– Не разумем његову потребу да коментарише женски тенис. Зашто му је то уопште важно. Не волим када неко гура нос у туђе ствари. Заиста не схватам шта је њега брига ко је првопласирана тенисерка. Боље би му било да води рачуна о својој каријери. Надал је, на пример, велики шампион, као и Федерер, али Шпанац увек има лепу реч за свакога и његово понашање треба сваком да буде модел. Није пристојно ни што Федерер напада своје колеге тенисере. Није лепо што је критиковао Ђоковића пошто је у Мелбурну предао меч Родику. Ђоковић је то учинио пошто је имао неке своје разлоге, а Федерер га је напао без иједног разлога и доказа.

Наша тенисерка је напоменула да не жели дебату са швајцарским тенисером, тек „случај Јанковићева против Федерера” је добио велики публицитет. Швајцарац је њој згазио на жуљ, истакавши још једном оно што се нашој играчици спочитава у каријери, али му Јанковићева није остала дужна, указавши да узор треба да му буде Надал, баш најљући ривал, који је означио крај његове неприкосновене владавине. У „судару полова”, врхунских спортиста који деле судбину свргнутих с првог места, Јанковићева је, бранећи себе, као трибун устала у одбрану свих који су били под Федереровом паљбом.

Став Швајцарца о појавама у женском тенису свакако је дискриминаторски, иако је оно што тишти Јанковићеву жива истина. Јесте да је она први пут запосела чело светске листе, баш у време олимпијског турнира у Пекингу (11-17. август) више стицајем околности него својом заслугом, будући да је томе допринело велико посрнуће Ане Ивановић, посредно и изненадна одлука неприкосновене Белгијанке Жистин Енен неколико месеци раније да остави тенис. Али, Јанковићева се вратила на врх само својом заслугом, поткрај прошле сезоне, освојивши у великом стилу три турнира узастопце.

О сузама шампиона

Када Федерер „оплете” по нашим тениским јунацима, имамо подељена мишљења, углавном субјективна. Неки с несимпатијама примају када Швајцарац себе доживљава као тениског поглавице. Неки би се пак, разочарани Ђоковићевим држањем против Американца Родика у четвртфиналу, сложили с Федереровим мишљењем да нашем асу, браниоцу трона у Мелбурну, није смело да се деси да преда меч због исцрпљености.

Било како било, зашто не бисмо говорили и о томе да Швајцарчева схватања, макар нам се чинила надмена, а у случају Јанкковићеве можда и неџентлменска, потичу из његовог система вредновања тениских достигнућа, који сигурно није накриво постављен. Има ли Федерер право?

Можда швајцарски ас, свестан колики је ауторитет у спорту уопште, допушта себи оштру критику женског тениса с позиција тенисера који има 13 „грен-слем” титула. Можда жели да истакне тениске разреде у којима су данас истински шампиони само Надал и он, а код тенисерки сестре Венус и Серена Вилијамс, донекле и Рускиња Шарапова. Можда са слашћу критикује то што је, генерално узевши, Ђоковић четири пута предао меч на највећим турнирима, а против њега на мастерсу у Монте Карлу прошле године, јер је Федерер одиграо 777 мечева у каријери, а због повреде није изашао на мегдан само једном (лане, против Американца Блејка, у четвртфиналу мастерса у париском „Берсију”).

Када су многи истицали да је најбољи британски тенисер Енди Мареј највећи фаворит за титулу у Мелбурну, појаснио је, не поричући да је Мареј изузетно напредовао, да за „грен-слем” трофеј треба имати много више квалитета – Британац је испао у осмини финала против сјајног Вердаска. Опет, Федерер је као фаворите био истакао себе, Надала и Ђоковића, високо вреднујући успех нашег тенисера на прошлогодишњем турниру, када га је маестрално савладао с 3:0 у полуфиналу и раставио га с троном.

И сад – греши ли швајцарски ас када свој систем вредности утемељује на два мерила, а то су „грен-слем” титуле и беспрекорна физичка спремност која предупређује повреде и замор. Федерер је сада други, столује само на „Флашинг Медоузу”, остао је без престола у Вимблдону и Мелбурну, није освојио олимпијско злато, а све је то у Надаловим рукама. Али, Федерер ће се очајнички борити да се тамо врати, јер верује да је најбољи.

Отуда и његове сузе пред 15.000 душа на стадиону „Род Лејвер” у Мелбурну и неколико стотина милиона телевизијских гледалаца, које су засениле и тријумф Надала у њиховом ко зна којем витешком двобоју за тениска сведочанства. За те сузе сада могу да се хватају сви који желе да критикују Федерера, али су то сузе које обогаћују његов систем вредности. Сјајни Шпанац, иако овенчан ловором, остао је некако издвојен из свечане сцене, затечен и готово заборављен. Федерер није издржао док је, држећи утешни трофеј, размишљао о величини и беди шампионске славе и како је све могло да буде друкчије. Али, у ваздуху се осећало да између два љута противника струји неко узајамно дивљење и поштовање.

Федерер зна да цени равне себи, а Јанковићева и Ђоковић нису могли да добију бољи подстрек него што могу да га пронађу у његовим речима. Нека се сете Федерера и нека му опросте када буду подизали највредније трофеје...