Federerov sistem vrednosti

Federerovo je demokratsko pravo da kaže šta misli, a zbog njegovog aristokratskog mesta u teniskoj istoriji često se ti glasovi prostiru munjevito. Ponekad udaraju kao grom.

Sigurno je da ni jedne reči švajcarskog asa neće tako brzo da obiđu kuglu zemaljsku nego kad jednom bude saopštio da završava karijeru. Nema ovovremenog poklonika sporta koga će povlačenje neponovljivog tenisera, verovatno najboljeg svih vremena, da ostavi ravnodušnim i da ne izazove neko neodoljivo osećanje žaljenja. Bilo je legendi pre njega, biće ih i posle, ali je iznad vrata jedne crkvice u vimbldonskom kompleksu, koji ima neuporediv sjaj, uklesano „Bog je stvorio Federera”. Valjda se veruje da je Švajcarac kao niko pre, a ni potom, predodređen da bude savršenstvo teniske elegancije među običnim svetom.

Pametnjaković i tribun

(/slika2)Federer se već upisao u besmrtnike, ali smo sada načisto da je i on od krvi i mesa, da dogma o njemu postaje praznoverica, da je ranjiv, pobediv, salomiv, da ga bol od poraza razdere do suza... Možda je to olakšavajuća okolnost da neke njegove reči, shvatanja i mišljenja, koja neminovno privuku veliku pažnju svetske javnosti, budu prihvaćeni s ogorčenjem i neneklonošću, čak i s neskrivenom odvratnošću.

Federer se nebrojeno puta uzdigao iznad ovozemaljskog „belog sporta”. To čini i dalje, iako više nema skiptar teniskog božanstva. Odozgo, s nekog svog pijedestala, rečima kao gromovima gađa krošnju pod koju je okupio pojedine teniske „smrtnike”.

Kada ponekad s upadljivom nadmenošću govori o Nadalu, Đokoviću i Mareju, kada im posredno drži predavanja i brine njihovu brigu, kada im ocenjuje slabosti i procenjuje njihove šanse, to se okvalifikuje i kao psihološki rat, jedna od karata na koju iskusni Federer igra kako bi uneo nemir u protivnike. Ali, poslednji slučaj, koji je bio vest dana iz teniskog sveta, možda je zaista osvetlio njegovu osobinu da nipodaštava ostvarenja drugih.

Švajcarski as, koji kao član saveta igrača Udruženja teniskih profesionalaca (ATP) ima puno pravo da na sav glas ukazuje na probleme u muškom tenisu, nedavno se našao pozvanim da istakne neke, po njegovom uverenju, nelogičnosti u takmičenju teniserki. Federerov neprikosnoveni stav jeste da igračice koje nisu osvojile trofej ni na jednom od četiri turnira za „gren-slem” ne treba da budu na prvom mestu svetske liste. Strela je direktno išla u Jelenu Janković, jedinu među 18 teniskih kraljica od kada se obračunavaju poeni za svetski poredak (1975), koja nema ni jednu od četiri najvrednije titule.

Podsećamo šta je Jankovićeva poručila Federeru tim povodom, u intervjuu agenciji Rojters.

– Ne razumem njegovu potrebu da komentariše ženski tenis. Zašto mu je to uopšte važno. Ne volim kada neko gura nos u tuđe stvari. Zaista ne shvatam šta je njega briga ko je prvoplasirana teniserka. Bolje bi mu bilo da vodi računa o svojoj karijeri. Nadal je, na primer, veliki šampion, kao i Federer, ali Španac uvek ima lepu reč za svakoga i njegovo ponašanje treba svakom da bude model. Nije pristojno ni što Federer napada svoje kolege tenisere. Nije lepo što je kritikovao Đokovića pošto je u Melburnu predao meč Rodiku. Đoković je to učinio pošto je imao neke svoje razloge, a Federer ga je napao bez ijednog razloga i dokaza.

Naša teniserka je napomenula da ne želi debatu sa švajcarskim teniserom, tek „slučaj Jankovićeva protiv Federera” je dobio veliki publicitet. Švajcarac je njoj zgazio na žulj, istakavši još jednom ono što se našoj igračici spočitava u karijeri, ali mu Jankovićeva nije ostala dužna, ukazavši da uzor treba da mu bude Nadal, baš najljući rival, koji je označio kraj njegove neprikosnovene vladavine. U „sudaru polova”, vrhunskih sportista koji dele sudbinu svrgnutih s prvog mesta, Jankovićeva je, braneći sebe, kao tribun ustala u odbranu svih koji su bili pod Federerovom paljbom.

Stav Švajcarca o pojavama u ženskom tenisu svakako je diskriminatorski, iako je ono što tišti Jankovićevu živa istina. Jeste da je ona prvi put zaposela čelo svetske liste, baš u vreme olimpijskog turnira u Pekingu (11-17. avgust) više sticajem okolnosti nego svojom zaslugom, budući da je tome doprinelo veliko posrnuće Ane Ivanović, posredno i iznenadna odluka neprikosnovene Belgijanke Žistin Enen nekoliko meseci ranije da ostavi tenis. Ali, Jankovićeva se vratila na vrh samo svojom zaslugom, potkraj prošle sezone, osvojivši u velikom stilu tri turnira uzastopce.

O suzama šampiona

Kada Federer „oplete” po našim teniskim junacima, imamo podeljena mišljenja, uglavnom subjektivna. Neki s nesimpatijama primaju kada Švajcarac sebe doživljava kao teniskog poglavice. Neki bi se pak, razočarani Đokovićevim držanjem protiv Amerikanca Rodika u četvrtfinalu, složili s Federerovim mišljenjem da našem asu, braniocu trona u Melburnu, nije smelo da se desi da preda meč zbog iscrpljenosti.

Bilo kako bilo, zašto ne bismo govorili i o tome da Švajcarčeva shvatanja, makar nam se činila nadmena, a u slučaju Jankkovićeve možda i nedžentlmenska, potiču iz njegovog sistema vrednovanja teniskih dostignuća, koji sigurno nije nakrivo postavljen. Ima li Federer pravo?

Možda švajcarski as, svestan koliki je autoritet u sportu uopšte, dopušta sebi oštru kritiku ženskog tenisa s pozicija tenisera koji ima 13 „gren-slem” titula. Možda želi da istakne teniske razrede u kojima su danas istinski šampioni samo Nadal i on, a kod teniserki sestre Venus i Serena Vilijams, donekle i Ruskinja Šarapova. Možda sa slašću kritikuje to što je, generalno uzevši, Đoković četiri puta predao meč na najvećim turnirima, a protiv njega na mastersu u Monte Karlu prošle godine, jer je Federer odigrao 777 mečeva u karijeri, a zbog povrede nije izašao na megdan samo jednom (lane, protiv Amerikanca Blejka, u četvrtfinalu mastersa u pariskom „Bersiju”).

Kada su mnogi isticali da je najbolji britanski teniser Endi Marej najveći favorit za titulu u Melburnu, pojasnio je, ne poričući da je Marej izuzetno napredovao, da za „gren-slem” trofej treba imati mnogo više kvaliteta – Britanac je ispao u osmini finala protiv sjajnog Verdaska. Opet, Federer je kao favorite bio istakao sebe, Nadala i Đokovića, visoko vrednujući uspeh našeg tenisera na prošlogodišnjem turniru, kada ga je maestralno savladao s 3:0 u polufinalu i rastavio ga s tronom.

I sad – greši li švajcarski as kada svoj sistem vrednosti utemeljuje na dva merila, a to su „gren-slem” titule i besprekorna fizička spremnost koja predupređuje povrede i zamor. Federer je sada drugi, stoluje samo na „Flašing Medouzu”, ostao je bez prestola u Vimbldonu i Melburnu, nije osvojio olimpijsko zlato, a sve je to u Nadalovim rukama. Ali, Federer će se očajnički boriti da se tamo vrati, jer veruje da je najbolji.

Otuda i njegove suze pred 15.000 duša na stadionu „Rod Lejver” u Melburnu i nekoliko stotina miliona televizijskih gledalaca, koje su zasenile i trijumf Nadala u njihovom ko zna kojem viteškom dvoboju za teniska svedočanstva. Za te suze sada mogu da se hvataju svi koji žele da kritikuju Federera, ali su to suze koje obogaćuju njegov sistem vrednosti. Sjajni Španac, iako ovenčan lovorom, ostao je nekako izdvojen iz svečane scene, zatečen i gotovo zaboravljen. Federer nije izdržao dok je, držeći utešni trofej, razmišljao o veličini i bedi šampionske slave i kako je sve moglo da bude drukčije. Ali, u vazduhu se osećalo da između dva ljuta protivnika struji neko uzajamno divljenje i poštovanje.

Federer zna da ceni ravne sebi, a Jankovićeva i Đoković nisu mogli da dobiju bolji podstrek nego što mogu da ga pronađu u njegovim rečima. Neka se sete Federera i neka mu oproste kada budu podizali najvrednije trofeje...