Вртоглаво расте цена избављења

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, 11.фебруара – Како и када ће Америка изаћи из финансијске кризе, још нико не зна засигурно, али је извесно да цена пробијања тунела, испод брда траума, ка светлијој будућности– вртоглаво расте. Практично је, од јесени, учетворостручена– од првобитно предвиђених 700 поскочиће до 2.500, а можда и до 3.000 милијарди долара.

Нова рачуница произлази из јучерашњег излагања министра финансија Тимотија Гајтнера. Прихваћена као принципијелно и реторички примамљива, доживела је, међутим, критику као– непрецизна и нејасна.

Ти недостаци су били довољни да се јуче главни берзански показатељ „Дау Џонс” суноврати за 4,6 процената, више него икад у последњих педесетак дана, што значи и – рекордно од 20.јануара кад је на чело Беле куће ступио Барак Обама. На тржиште није умирујуће деловала ни решеност новог председника да своју политичку судбину веже за успех стабилизационог плана, рекавши на скупу у Флориди да је сигуран да ће у случају неуспеха Америка на следећим изборима изгласати неког другог за шефа државе а не њега.„Врућем кромпиру” је прегрејаност покушао да смањи Лоренс Самерс, директор Националног економског савета. „Председник је јасно ставио до знања да су наши финансијски и економски циљеви дугорочни, а не не засновани на дневним берзанским кретањима”, поручио је.

Али Гајтнеров наступ је „у најбољем случају изазвао здрави скептицизам тржишта, јавности и законодаваца, а у најгорем више неповерења”, констатује „Њујорк тајмс” у уводнику. Из помањкања министрове конкретности, истакнуто је уз остало, одмах су нарасле спекулације да ће главни терет пасти на леђа пореских обвезника, а није понуђен ни аргумент зашто је његова понуда боља од других.

Од Министарства финансија тражимо више детаља о томе како планира да санира лоше послове а да истовремено заштити пореске обвезнике, каже један од лидера владајућих демократа и њихов неуспели кандидат на председничким изборима 2004. сенатор Џон Кери. И додаје– да је потребан „прецизан механизам” да би профункционисале „зомби банке које су крахирале јер су им обавезе премашиле расположиви капитал”.

Планови Обаминог тима засновани су на тврдњама које мало ко оспорава: да је земља у „великом сосу”, већем него икад после Велике депресије пре осам деценија, да је укупно бреме (рачунајући и ратове у Авганистану и Ираку као и пад међународног престижа САД) које јој је у наслеђе оставила администрација Џорџа Буша „теже него икад у модерним овдашњим транзицијама”, па да је за излазак из таквих ванредности потребан низ ванредних мера. Донедавно владајући,а сада опозициони, републиканци тврде, међутим, да демократска понуда само увећава трошкове без доказа да ће повећати приходе па да тако одустаје од домаћег модела и приближава се системима „европских социјалдемократија”.

Понајмање се у главним медијима па и међу актерима говори о количини новца који треба да се доштампа за планиране стимулансе за оживљавање овдашњег финансијског устројства, па и одржавање социјалног мира. Специјалиста њујоршког дневника Питер Гудман је недавно упозорио да је једна од опасних америчких бољки: навика –штампај новац сада и не брини за последице које следе. Не ради се, прецизирао је, само о готовини за чије је дозе надлежна централна банка него и о задуживању код домаћих а све више и страних позајмљивача– међу којима су, поред јапанских, највеће државне финансијске институције Кине и Саудијске Арабије. То су, иначе, две земље чији се системи овде критикују као недемократски, док се њихови новчани ангажмани прихватају као врло пожељни.