Испред Медицинског факултета пале све академске маске

Бели мантил је увек био симбол достојанства, смирености и највишег степена грађанског васпитања, али призори испред београдског Медицинског факултета од пре неку ноћ бацили су тешку сенку на ту стару максиму. Оно што је требало да буде демократски изборни процес за Студентски парламент, претворило се у поприште неартикулисаних крикова, увреда и агресије коју је јавност са згражавањем испратила путем друштвених мрежа. Група студената, која себе назива „блокадерима“, очигледно незадовољна вољом већине својих колега и поразом на изборима, одлучила је да своју фрустрацију лечи опсадом факултета у глуво доба ноћи.

​Тишину београдских улица прекинули су хаотични повици, псовке и срамно скандирање, али најмучнији тренутак забележен камером био је директан напад на професора доктора Радана Живаљевића. Угледног ендокриног хирурга, човека чије су руке током деценија каријере спасиле више од четири хиљаде живота, деце и одраслих, опколила је разјарена омладина. На снимцима који су преплавили интернет, јавност је са неверицом посматрала девојку која, неприкладно одевена за једну академску установу и видно ван контроле, покушава да „попише“ и избаци професора са сопственог факултета.

​Реакција народа била је муњевита и немилосрдна. Друштвене мреже су експлодирале од коментара у којима су грађани, згрожени виђеним, постављали само једно питање - коме ћемо сутра поверити своје здравље? Гневни грађани нису бирали речи, називајући демонстранте разним епитетима и „терористима у настајању“ који уместо књиге користе застрашивање. Поруке попут оних да им треба забранити доживотно студирање и да је њихово понашање „чиста пропаст и зло“, само су потврдиле колико је дубок јаз између ових „активиста“ и обичних људи који од будућих лекара очекују емпатију, а не уличне манире.

​Док су се под прозорима Медицинског факултета орили повици „лопови“ и „уа“, праћени најприземнијим псовкама, постало је јасно да овде више није реч о студентском активизму, већ о потпуном одсуству етике. Поставило се сурово питање, да ли су ови млади људи, којима су уста пуна права и демократије док врше насиље над старијима и стручнијима од себе, уопште достојни Хипократове заклетве? Судећи по једногласном суду јавности, њима није потребан индекс, већ озбиљна лекција из основног васпитања, јер неко ко сеје страх и мржњу под окриљем ноћи, тешко да ће сутра знати да лечи и теши.