Опет без шансе до победе

Вратили су се Партизанови фудбалери на друго место на табели у нашем првенству. То је пета утакмица од како  их је поново преузео Благојевић и ни једном нису поражени. А смена се десила после три узастопна неуспеха „црно-белих”, који су Нову годину дочекали као јесењи прваци. Међутим, у другом делу шампионата су врло брзо лошим играма угасили наду, подгревану током зиме, да ће да врате титулу, којом су се последњи пут окитили још 2017.

Са садашњим тренером је падање не само прекинуто, него се, ето, после дуго времена, закорачило увис. Због тога у Хумској улици могу да буду задовољни с 11 бодова од 15 могућих, међутим, они нису плод побољшане игре, него их је неки повољан ветар донео у клуб.

На свакој од тих пет утакмица Партизан је стрепео до последњег судијског звиждука (у Лучанима и код куће против Чукаричког је ремизирао, иако је више од полувремена имао играча више). Против ТСЦ-а (2:1), у Новом Пазару (3:2) и сада, на почетку доигравања, на свом стадиону против Железничара (2:1) постигао је седам голова, што није лоше, али тешко да би и његов најокорелији присталица могао да наброји толико стопостотних шанси.

Није их било ни против Панчеваца. „Црно-беле” може да охрабри што су нашли начин да преокрену резултат (губили су с 1:0, а повели већ у 50. минуту). За оба поготка заслуге припадају спретни стрелцима (Угрешић и А. Костић), који су, свако на свој начин, приморали противника да плати скупље, него што је начинио цех.

Али, прави рачун стићи ће им на крају ове недеље. Пред њима су два најтежа могућа противника у Србији. У среду их чека у Новом Саду Војводина, што ће бити битка прса у прса за друго место, а у недељу „вечити дерби” на Звездином стадиону. Тек ако та два меча заврше са штитом, а не на њему, могло би да се каже да су стварно заустављена кола, која су кренула низбрдо, што би могло и да допринесе смиривању односа међу Партизановим великашима и сложнији, осмишљенији улазак у нову сезону.

„Црно-бели”, ни када су побеђивали од када њима поново командује Благојевић, нису ниједном били надмоћни, ниједном нису безбрижно дочекали крај утакмице. Још нису научили лекцију (или, ако су је знали, нису још нашли где су је изгубили) да натерају противника да игра како му они свирају, а против новосадских и, поготово, београдских „црвено-белих” не може да се рачуна да ће некако већ да се прође.  

Додуше, Партизану због тога што нема везни ред, који ствара шансе, одговара да игра на противнападе, јер тада противничка одбрана није збијена, има много простора за продирање, међутим, његова одбрана досад није била гарант да ће мрежа да му остане неначета.

Благојевић одлично зна играче, које има на располагању (водио их је до 1. новембра прошле године), а и ривале (ко озбиљно прати наш фудбал мора стално да има под лупом оба „црвено-бела” тима), па, можда, може да испроба неку алхемију. Уосталом, тако је изненадио када је први пут извео екипу против Црвене звезде и уместо „неизбежног” пораза извукао нерешено. Али, ни ривали неће да пошаљу свој мозак на отаву.

Како-тако Партизан је стао на одскочну даску. Не би се рекло да има снагу и вештину да се вине много високо, али хтење и самопрегор би морао да нађе за та неколико дана у којима ће да се реши његова судбина у овој сезони.