Емоције – појас за спасавање у доба кризе

У својој новој књизи „Двехиљадите – упутство за употребу” Неда Тодоровић, професорка новинарства, стручни саветник и колумниста бројних домаћих магазина, износи оригинално гледиште о патријархалним ставовима жена са Балкана, златном кључу интимности, вежбању да се каже „не” и епидемији безосећајности у ери нових самаца

Шта је био мотив да напишете књигу која разматра, рекло би се, прилично деликатна питања као што су: верност, пријатељство, лепота, доброта, уљудност?

Сведоци смо страховладе ружноће, примитивизма, духовне беде, непријатељства, неуљудности. Када такви антипринципи завладају, то личи на крај цивилизације, подсећа на пад Римског царства. У прошлом веку, још увек се знало ко је ко. Данас, то више није извесно. Ово је време краја некадашњих елита, које умиру пред нашим очима, и успостављања страховладе медиокритета. Изванредан пример је глобална старлета Парис Хилтон, особа која се опробала у певању, глуми, моделингу, са занемарљивим резултатима. Недавно је уврштена у Гинисову књигу рекорда као најпрецењенија особа на планети. Јер, кажу састављачи, нема ниједног разлога да се ту нађе сем чињенице да је свакодневно у вестима, да царује таблоидима и да је заступљена на небројаним интернет-сајтовима.

Да ли је афирмисани концепт „инстант културе” и исто таквог стила живљења управо нарушио ове вредности?

У демократији псеудодогађаја свако може да уђе у вест и да у њој остане. У филозофији је таблоида (ту мислим и на електронске таблоиде) да приватно постаје јавно. То значи да куриозитет о појединцу замењује тему од општег значаја. А трач је, као што нам лепо објашњава Ерика Џонг, опијум за потлачене.

У књизи „Двехиљадите – упутство за употребу” анализирате и умеће да се каже „не”. Да ли је то златни кључ очувања интимности?

У трци за новцем, успехом и медијском пажњом заборавили смо на делотворност речи НЕ. А жене су одувек, посебно овде где су суочене са патријархалним ставовима непоправљивог балканског менталитета, вековима трениране да угађају другима. Ипак, у 21. веку неке од њих, оне којима то образовање и социјални статус дозвољавају, почињу да мисле и на сопствено задовољство. За већину је, међутим, хедонизам (уживање) и даље незамисливо понашање. Неспремне су да почну, макар стидљиво, да угађају себи. Јасно је да је тешко мењати окружење. Али, можемо бар да почнемо да мењамо начин на који одговарамо на бројне захтеве света око нас. Први, најзначајнији и најтежи корак ка промени јесте научити рећи „не”. То се учи, тренира, вежба.

Може ли се рећи да Ваша књига представља и својеврстан водич за откривање и суочавање са најдубљим личним тајнама?

Чим се осмелите да проговорите у првом лицу, то постаје исповедна литература. Ово је доба неотранспарентности. Живимо у ери краја свих мистерија. Неки текстови конструисани су као делови дневника. Неки као писма уредништву. У некима се наводе лични примери и случајеви „најбољих пријатељица”. У њима се открива шта волим, кога ценим, чему се дивим, шта ме привлачи, шта ме плаши. И обрнуто.

Износите тезу да је 21. век рехабилитовао неоромантизам. Да ли је то формула за безболније превазилажење економске кризе?

Познајем две младе особе (оне су пример, нипошто изузетак) које, живећи заједно, највећи део дана проводе у истој просторији, свако за својим компјутером, на свом мобилном телефону. Готово да и међусобно тако комуницирају. И-мејл, и-бај, и-емоушн, и-секс... Телеграфски, то би била дефиниција духа новог времена у коме деца новог миленијума, тај врли нови свет, купују, играју се, комуницирају сурфујући блогосфером, без додира са другим људима. То резултира безосећајношћу која зазире од емоција, блискости, од бола. Од свих тих ексклузивно људских особина. Двехиљадите су доба нових самаца, велике отуђености. Зато је људски додир постао права реткост и, закономерно, велика вредност. А још је Микеланђело, сликајући стварање Адама на Сикстинској капели, показао да Бог то чини једноставним, минималистичким додиром руке. То је поема о додиру која симболише улазак човека у свет емоција, блискости, патње и стрепње. У свет људскости. У том смислу верујем да су добре, старе емоције појас за спасавање у тешким, кризним временима. О томе сведочи и велика популарност мелодраме, мјузикла, љубавне драме и љубавне приче на филму, на телевизији, у позоришту, у литератури.

Да ли то значи да ће удварање поново доћи у моду?

Вечера с доручком није више у тренду, данашњим речником изражено. Поново је на цени романтична љубав са удварањем, галантном предигром, препознатљивим знаком високе еротске културе. Удварање данас није више пука куртоазија, одговор на кокетирање. Оно је добродошао „тајмаут” у времену када је по живот опасно бити прерано са странцем у ноћи. А обећање, наговештај онога што се може догодити, изгледа као бољи улог у велику, трајну, праву љубав.

Насловна страна Ваше књиге чини се прилично несвакидашњом – вештица на метли. Каква је порука – да смо се све помало претвориле у вештице или је то препорука да једино такве можемо да успемо?

То је једна млада, лепа, модерна вештица, обучена као Барбарела, која лети на метли. Антипод Баба Јаге. Покушавам да рехабилитујем лик и дело вештице. Њих су вековима (нарочито од 13. до 18. столећа) прогањали, ловили и спаљивали. А оне су биле веште жене, исцелитељке, траварке које су покушавале да помогну тамо где је наука била немоћна. Угрожавале су својим знањима примат мушкараца, државе и цркве у интимној сфери, над сексуалношћу, репродукцијом, у мушко-женским односима. Литература, позориште и филм, Артур Милер („Вештице из Салема”), Џон Апдајк („Иствичке вештице”) почињу да их рехабилитују од средине 20. века. Самосвесне, независне жене, чије су преткиње столећима савладавале вештине преживљавања, доживљавају себе данас као чланице новог, вештичјег сестринства. Кокетирају са вештичјим моћима. Зато модерно вредновани појам вештице (ново поимање термина добра и лоша девојка) добија данас сасвим ново, позитивно значење. Да смо све ово што радимо данас (премијерке, министарке спољних послова, сенаторке, хирурзи, професорке универзитета, главне уреднице, научнице...) радиле у неким другим временима, све бисмо биле спаљене.