И Србија мора да се пита за услове

Најаве државних званичника да би у наставку преговора „Нафтне индустрије Србије” и мађарског МОЛ-а требало да буде потписан „шерхолдер агримент” до 22. маја за већину је зазвучао као коначан крај неизвесности за запослене, рад рафинерије продужетак САД лиценце и свих оних проблема са којима се и држава Србија и ова компанија суочавају већ 16 месеци. Министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић изјавила је после састанка са председником и извршним директором „МОЛ групе” Хернадијем Жолтом да преговори о продаји НИС-а и будућим односима у компанији нису лаки и да постоје црвене линије које Србија не може да пређе.

„Наш циљ је да рафинерија у Панчеву настави да ради у пуном капацитету, али и да МОЛ преузме или замени обавезе на које се НИС обавезао у прошлости, а које су од важности за Србију”, написала је министарка у објави на „Инстаграму”.

Навела је да ће разговори са представницима мађарске компаније МОЛ бити настављени и наредних дана у Београду, док ће МОЛ водити преговоре и са „Гаспромњефтом” и „Гаспромом”.

Да ли смо баш тако близу ове трансакције или је најављени споразум само међукорак до решавања ове тешке ситуације? Упућени кажу да ту има још доста посла, а оно што треба да буде услов свих услова српске и руске стране јесте да рафинерија не сме да престаје с радом ни за пет ни за 10 година јер, МОЛ, како се сазнаје, покушава од почетка преговора да максимално смањи период прераде, под изговор да када буде изграђен продуктовод од Србије од Мађарске да ће им бити још лакше да из своје рафинерије допрема деривате. Незванично се сазнаје да Руси на то не пристају ни по коју цену.

Друго битно питање јесте да се и држава Србија која ће уколико купи додатних пет одсто у НИС-у и буде имала 34 процента удела пита око нафтних и гасних поља, која су постојећим споразумом с Русима њима и препуштена. Пошто се у датим околностима јасно види (забрана увоза нафте) шта значи имати домаће резерве које покривају око 25 одсто тржишта, Србија не би да их препушта 100 одсто било коме.

Жељко Марковић, магистар и члан УО Савеза енергетичара Србије, објашњава за наш лист да најављени споразум који би 22. маја требало да буде потписан да Србија сада има уговор са „Гаспромњефтом” о продаји НИС-а који је међудржавни. Према том документу ми имамо права (предвиђена чланом 8 споразума) да Руси не могу да продају никоме другом свој удео пре него ли нама понуде као право прече куповине. Они нама нису понудили, већ МОЛ-у. У тим околностима ми можемо да тражимо право прече куповине или да им дамо сагласност да свој удео продају МОЛ-у. Када и ако продају МОЛ-у стари уговор више нема правно дејство, а да би се ми обезбедили наш услов је да направимо уговор са МОЛ-ом. Ми смо испоставили захтев да имамо додатних пет одсто. Када се усагласимо са МОЛ-ом, тада ћемо дати сагласност Русима да продају свој део. И онда ћемо имати нови уговор с новим купцем.

– Тај уговор с Мађарима који ми треба да потпишемо такође мора да има детаљно договорено питање рада рафинерије у Панчеву, јер ако би српска страна ту попустила само да би се трансакција завршила, пре или касније би имала главобољу. Јер НИС без рафинерије нема смисла ни сврхе – истиче Марковић.

Упитан да прокоментарише шта заправо значи „шерхолдер агримент”, Војин Биљић, адвокат, специјалиста европског права каже за „Политику” да је реч о уговору између акционара којим се регулишу начин управљања и доношења одлука, права акционара, начин преноса акција и ограничења у том правцу, као и остале релевантне релације између акционара.

– Верујем да је кључни део тог споразума у овим околностима усаглашеност са антикоруптивним стандардима, како у погледу избегавања коруптивних ризика, тако и у погледу усаглашености са начелима слободне конкуренције, пошто САД увек инсистира на тим питањима не само у погледу регулације већ и у примени у пракси. Примера ради, нисам сигуран у којој мери је садашњи Кодекс корпоративног управљања НИС-а усаглашен са тим стандардима. Очекивано је, дакле, да уговор акционара садржи сва важна питања од начина гласања до установљених ограничења како у одлучивању, тако и у преносу акција – истиче Биљић.

Сигуран је, објашњава, да ће акценат код споразума, бар кад је америчка страна у питању бити на суштини, а не на форми, те на правним, а не на политичким гаранцијама. Разлог за то је једноставан – правна сигурност и предвидљивост, као и да су јасно дефинисане обавезе у интересу свих страна и то у суштини јесте једини начин да се избегне сива зона у којој тренутни политички интереси диктирају правце пословне политике једне такве компаније. Сужавање, односно елиминација сиве зоне у којој је могуће преплитање политике и права, није само интерес САД, већ и Србије. И тако нешто подразумева да ћемо у будућности морати да поступамо на другачији начин – да користимо пре свега правне механизме како бисмо заштитили наше интересе. Зато је важно да се садржина овог споразума озбиљно испрати од самог почетка и са наше стране, објашњава он.

На питање шта треба још да се уради да би дошло до преноса имовине с руског на мађарског власника, одговара да је пре свега потребно извршити анализу ефеката концентрације (преноса власништва) на конкуренцију. У том смислу, осим националне Комисије за заштиту конкуренције, овим питањем ће се бавити и Европска комисија, пошто ефекти концентрације погађају и унутрашње тржиште ЕУ.

– Не треба изгубити из вида да се интереси ЕУ и интереси САД не морају нужно поклапати. У последње време, често смо сведоци ситуација у којима Европска комисија кажњава америчке компаније и обратно. Управо ово питање може бити важно код дефинисања статуса „Рафинерије Панчево”, што може да директно утиче и на сам исход целе трансакције. Пример за тако нешто је реакција Европске комисије у Румунији у случају нафтне компаније „Петром” у време економске кризе 2008. године. Мишљења сам да Србија мора овом послу приступити максимално озбиљно и професионално, не само из економског и стратешког већ и из правног угла – истиче адвокат Биљић.

Највећа грешка коју Србија може да направи је да буде вођена краткорочним интересом у тренутним политичким околностима, истиче он и додаје да Србија фокус мора да стави на дејство правних аката у будућности и да домаће интересе процењује дугорочно.

– Јако је важно да Србија буде активни актер у овом споразуму, а не само пуки посматрач који ће прихватити све оно што су договориле друге стране. Штавише, мислим да је интерес Србије да у дефинисању релација у шерхолдер агрименту буде та која ће имати иницијативу у предлагању решења. Не треба заборавити да сама трансакција и поред свог терета санкција ипак тангира интересе суверене државе – каже Биљић.