Ватра је дошла ниоткуд

Специјално за „Политику“
Мелбурн, 12. фебруара – Летњи пожари су уобичајена појава у Аустралији, али овако нешто мало ко овде памти. Вест да је ватра, која и даље бесни у држави Викторија, најгора за последњих 250 година мала је утеха власницима око 1.000 кућа које су до сада изгореле.

Многи погорелци у овдашњим медијима понављају једну те исту причу: „Ватра је дошла ниоткуд. Нити смо је видели, нити осетили њен мирис.” Један од разлога за то јесте брзина којом се ширила. Ветар је достизао брзину и до 100 километара на сат, носио је пламен као муња. Научени да домове напуштају тек у случају апсолутне нужде, многи људи су упорно покушавали да спасу имовину, цревом су натапали околно земљиште, надали су се да ће их ватра заобићи, а када су схватили да се то неће догодити онда је већ било касно. Јер пожар се у већини крајева ширио брзином 50–60 километара на сат и долазио је са више страна. Олупине аутомобила у које су читаве породице ускочиле у последњем тренутку тражећи спас остављају језиво сведочанство о судбини многих.

Претња да ће се више мањих пожара спојити у један и даље се надвија над једним делом Гипсленда, источно од Мелбурна. Становници четврти на периферији главног града Викторије све до данас су се осећали безбедним, али то више није случај. Страх од контаминације резервоара са водом из којих се снабдева град и за судбину гасовода такође расте.

Најстрашније је сазнање да су неки од ових пожара подметнути. Ватрогасци запослени на Стјуарт аутопуту таман су одахнули кад су спазили неколико нових, мањих пламенова. А то тако почиње. Упозорење да подметачима пожара прети казна до 25 година робије, иначе предвиђена за убиство с предумишљајем, изгледа има мало ефекта. Прво, подстицање пожара је у овој земљи постало пречеста појава, а психолози то виде као фасцинацију пламеном и, вероватно, његовим последицама, а самим тим и као болест. Друго, починиоце је тешко, а често и немогуће, идентификовати. Истрага је, међутим, већ у току, а премијер Викторије Џон Брамби апелује на грађане да пријаве било шта сумњиво и најављује појачане патроле и промену грађевинских стандарда.

Грађани који су остали без ичега и њихови суседи већ су се сами организовали. Они које је ватра поштедела своје домове су претворили у избегличке центре, генераторе струје деле са мање срећним комшијама, камиони натоварени донацијама нон-стоп притичу. Аустралијски Црвени крст је до сада прикупио 34 милиона долара. Људи шаљу одећу, пелене, посуђе, играчке, све што им падне на памет.

У неким местима, попут Кинглејка, обнова је већ почела. Многи људи намеравају да подигну домове на истом месту; једино неће садити дрвеће у непосредној околини. То, додуше, није лако у клими каква влада у Аустралији – ватра је планула на температури која се три дана није спуштала испод 45 степени Целзијуса. Они којима је доста живота у „бушу”, како се популарно називају крајеви у унутрашњости, изгледа да су у мањини. Грађани Мерисвила и неколико других туристичких градића, живописних и до данас нетакнутих ходом времена, већ су се зарекли да ће их у потпуности обновити, а председник савезне владе Кевин Рад им је обећао како финансијску тако и техничку помоћ.

Први задатак је, међутим, идентификација жртава, а то неће увек ићи лако, тврди главни истражни судија Џенифер Коут. Основни проблем је медицинска и научна експертиза коју захтева катастрофа оваквих размера и коју, како каже, Аустралијанци немају. Укупан број жртава се још дуго неће знати, јер само у једном делу Гипсленда је до сада изгорело 40.000 хектара земље. Догађа се и да локалне новине неке људе прогласе мртвим, а да се они сутра дан појаве на телевизији.

Јасна Новаковић

----------------------------------------------

Спас 97-годишњака

Невероватних случајева има на претек. Чарли Ричардсон, стар 97 година, преживео је велики пожар 1939. године, па онај 1944. Веровао је да је стекао довољно искуства да се и са овим избори. Они који су после пожара први стигли до његовог имања нашли су само угарке. Мислили су да ће под њима наћи и Чарлија, а он се, умотан у велики пешкир, појавио неколико сати после тога на путу за Мелбурн. Из болнице „Алфред”, у коју је смештен заједно са још 70 настрадалих, Чарли поручује: „Надам се да ми је ово последњи пожар у животу.”