Видова правда

Крајем децембра 2025. године Апелациони суд у Београду потврдио је одлуку нижих судова и пресудио у корист тужбе коју су родитељи малолетног Вида Антића поднели против „Ер Србије”. Тиме је после готово читаве деценије постигнута правда. Била је то парница с малом, симболичном вредношћу. Средишњи захтев био је да једна реномирана, национална компанија прихвати одговорност, закон и понаша се у складу с етичким идеалима који су надахнули правну државу.

Оно што се догодило тог августовског дана на Аеродрому „Никола Тесла” небитно је у поређењу с било којом несрећом или трагедијом. С толиким смртима, глобалним ратом, пандемијом, сукобима у српском друштву. Једном десетогодишњаку неко је, и не погледавши га, на основу процене да је превише велики да би јавно плакао, као и да аутистичнима није место у авиону – осим ако нису у стању обамрлости изазване непрописаним лековима – ускратио право да путује, али и да борави у једној јавној згради. Дечак је остао жив, неповређен – најважније... Није отишао на летовање, ни тада, нити било кад касније – за јавност небитно. Данас има двадесет година. То је, наравно, ништа у односу на стотине хиљада погинулих у свету током претходних девет година. Безначајно је у односу на страдале, неколико година од Вида млађе вршњаке у школи „Владислав Рибникар”, младост покошену у Дубони и Орашју, народ погинуо пре две године у Новом Саду...

Оно што смо Видова мајка, бака, ја и остатак породице желели, била је једна начелна правда. Та правда никога не би оштетила, не би никоме донела бол, не би никоме донела вечну срамоту. Наиме, особе с аутизмом живе своје животе с нама и поред нас. Неки од њих су данас наши ученици и студенти, раде с нама. Они нису опасни, по правилу нису агресивни (осим понекад према себи), гласни су, али не много гласнији од друге деце, а да не говоримо о пијанцима и дрогираним селебритијима. Током суђења откривено је да је „Ер Србија” и формално имала различит однос кад је реч о особама с посебним потребама када лете за Њујорк и кад лете на друге дестинације. Дакле људска права зависе од тога да ли путујете на Менхетн или идете у село Сељани у Црној Гори.

Пресуда је зато требало да буде преседан.

Ја сам повлашћен човек. Професор сам универзитета, а и да то нисам – довољно сам имућан да до неког српског села на црногорској обали дођем на неколико начина. Живим у Београду, који је према деци с посебним потребама гостољубивији, бољи, солидарнији и честитији него велика већина градова Европске уније. Но, замислите мог колегу који предаје историју с непуним фондом часова у, рецимо, Пландишту. Његово десетогодишње дете је у то време учило у редовној школи, без асистента, уз пратњу и помоћ мајке која је ради неговања таквог ученика напустила посао и живот уподобила једном тешком стању (а не болести). Често су с том породицом – оптерећеном дететом које не трпи социјалне контакте, а не дружи се са другом децом – пријатељи и рођаци смањили или чак прекинули везе и дружење. Старији чланови породице неретко виде стање потомака као некакву наследну несрећу или вишњу казну. Из тог, али и многих других разлога, те породице су пропале по свим могућим линијама спора и сукоба. Таква породица целе године штеди да би у најскромнијој мери закратко променила свој живот. За њих одлазак на летовање није ни одмор ни богзна какав луксуз, већ излаз, нека врста прибежишта, промена оних дана који су сви исти, а у служби вољене особе која као највећу несрећу види промену рутине. Та рутина, као и сви разговори – ако особа с аутизмом уопште говори – у већини случајева своде се на потребе или понављања изражене увек истим редом речи, често погрешним, понекад тешко разумљивим... И онда је таквом наставнику или наставници, који је читаве деценије бринуо о образовању, али и васпитању наше деце, не обраћајући поглед на њега и његово дете, партијска активисткиња у униформи земаљске стјуардесе рекла да ће му „скинути” дете са лета. Сместа се око њега и целе породице направи круг знатижељника као да је на аеродром довео губавца или џиновску стоногу. Затим дође аеродромско обезбеђење које индискретно стане иза њега и његовог детета како би их на миг неутралисали и избацили. Ако буде довољно, да се и сам не расплаче, и затражи вишу инстанцу или разговор с пилотом, одбију га, па га све с пратњом, опет на његов захтев, одведу код аеродромског лекара. Лекар, запуштени страствени пушач пред пензијом, специјалиста медицине рада, и не погледа дете, већ одмах почне да пише како родитељи нису обезнанили аутистично дете аналгетицима, нису га „припремили” за путовање, па им због тога забрањује да се укрцају у авион. То што је препорука да се деци у развоју, ако не трпе велику бол и нападе, не дају такви лекови за смирење, њега не занима, јер запослени ваљда треба да буде одговоран компанији. Потом њега и његово дете избаце са аеродрома.

Кад сам о овоме писао Лекарској комори, они нису консултовали своје чланове који се баве аутизмом, већ су стали уз свог колегу. Отписао сам им да се држе „кодекса лопова” уместо Хипократовог – никада ми нису одговорили.

За разлику од мог „колеге из Пландишта”, ја сам одмах изашао у медије. Јавна сам личност већ тридесет година (у то време двадесет година). Сви су хтели да ме чују, посебно зато што с друге стране, осим немуштог саопштења, нисмо чули одговор. Када сам их у потпуности медијски представио, најавио сам тужбу. Прво смо добили мишљење заштитника људских права. Једва. Опет су психијатри, дефектолози и разни добронамерни људи у тој канцеларији морали да доказују о чему је реч. Потом смо добили пресуду – прву 2022, а другу 2025. године. Дане Кондић, тадашњи попут европског комесара плаћени генерални директор „Ер Србије”, није нас позвао на разговор. Кад је видео колика је медијска штета, окупио је наше сапатнике из удружења и рекао им – „можда смо прекршили закон, али шта сад да се ради”.

Девет година је прошло. Када сам пре месец дана позван у „Ер Србију”, већ је три године текла камата на пресуђени износ. Није реч о великом новцу, али пошто је та компанија у међувремену добила четврт милијарди евра буџетског новца, претпостављам да ми је део новца платио и српски порески обвезник (дакле вероватно сам и сам себи платио). Добио сам извињење. Док ми је правница 2017. претила судом, сада сам добио искрену реченицу од човека који у то време није био запослен у компанији. Ипак, речено ми је да тих 2.000 евра с каматом од 1.100 можемо да добијемо одмах, али су нас молили да одустанемо од објављивања пресуде у новинама. То наводно штети „Ер Србији”. Ја сам Србин, и фирма која носи назив моје отаџбине увек има моју подршку. Ипак, та пресуда суштина је наших тежњи. Због ње смо се и судили читаву деценију. Њен текст је и објављен у петак, 3. априла 2026. године, на 21. страници „Политике”.

Пристојни и хумани правник данашње „Ер Србије” питао ме да ли би имало смисла да доведемо Вида да му они изразе жаљење због догађаја од пре девет година. Захвалио сам у име Вида и свих чланова породице. Вид има двадесет година, али био сам сигуран да не зна шта је суђење, да није свестан шта се тада догодило и да се тог давног времена више и не сећа, бар не на начин на који би га памтила већина његових вршњака.

Ипак, док смо се пре неки дан шетали покушао сам да га подсетим на то што се догодило. Није променио расположење, ни израз лица, али је тихо и незаинтересовано рекао: „Нећеш на море.”

*Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа