Било је узбудљиво певати први пут у Београду

Тенор Милош Булајић, рођен и школован у Немачкој, а пореклом са ових простора, наступио је први пут у Србији, својој матици, у улози Војводе од Мантове у Вердијевој опери „Риголето”, прошлог месеца у Народном позоришту у Београду. У истој опери и роли овог перспективног певача слушаћемо поново 25. априла од 19 часова на сцени престоничког националног театра. Булајић (1989) се истиче, како зналци кажу, технички прецизним и музикалним интерпретацијама значајних тенорских улога из класичног оперског репертоара.

Завршио је студије клавира у Вирцбургу, где је студирао и соло певање у класи Леандре Оверман (њено право име било је Јелица Чакаревић). Усавршавао се и код Лучане Д’Интино и Маријеле Девије у Торину. Од 2012. радио је са професорком Хеленом Шнајдерман, а потом и са Дебором Поласки у Берлину. Дебитовао је у сезони 2007/08 улогом Дон Рамира у Росинијевој опери „Пепељуга” у немачком Државном позоришту у Брауншвајгу. Наступа на престижним европским сценама и фестивалима, градећи запажену каријеру у Италији, Аустрији, Француској и наравно Немачкој. О свом првом гостовању оствареном у марту у Србији, из које потиче његова породица, за „Политику” говори о утисцима:

„То је за мене био веома узбудљив деби у сваком смислу. Иако сам рођен у Немачкој, одрастао и школовао се тамо, Србију сам увек осећао као своју земљу. Стога је певати први пут у држави из које потиче моја породица за мене специјалан осећај и одговорност, поготово када певач долази после више од 15 година интернационалне каријере, а очекивања су висока. Тај осећај нисам раније доживео, јер сам у свим државама где сам певао био гост, странац са српским именом. Тај осећај са Немачком никада нисам имао. Одрастајући са именом које носим, Немачка ме сматра једним од њихових странаца друге генерације. Уз то је деби у „Риголету” у марту у Београду био прилика да први пут певам улогу Војводе од Мантове у целини и на оперској сцени. До тада сам само интерпретирао делове те роле на концертима".

Сада ћете поново наступати код нас у истој опери. Да ли ћете на наредним гостовањима извести и друге роле?

Радујем се што ћу 25. априла имати прилику да поново певам исту улогу у „Риголету” у Београду, а већ 6. маја у Народном позоришту следи мој деби са Родолфом у „Боемима”, који је жеља свих тенора. Посебно ме радује што ћу тада делити сцену са сопраном Соњом Шарић, у улози Мими, са којом сам 2018. године певао у Грацу, у Росинијевој опери „Пут у Ремс”, па смо се и спријатељили. Постоје планови за наступе у Београду и у другим улогама у следећој сезони. Убудуће бих желео да певам више у Белинијевим и Доницетијевим операма.

Студије певања сте започели код Леандре Оверман, која није више међу нама. Како је се сећате?

Почео сам своје певачко образовање, па онда и студије на Академији у Вирцбургу, код Јелице Чакаревић, чије је уметничко име у свету било Леандра Oверман (била је кћерка славне оперске уметнице Ђурђевке Чакаревић). Њој захваљујем што сам уопште постао певач, с обзиром на то да на почетку 17. године није уопште било лако са гласом који је имао у исто време веома велике дубине и висине. То све спојити није било лако и трајало је. Али је Леандра била педагог и уметник огромног искуства од које сам много научио. Она ме је познавала од детињства, јер је у то време певала у опери тадашњег главног града Бона. Знала је да сам од раних година био ђак клавира код Србољуба Динића (који је данас шеф-диригент Симфонијског оркестра и Хора РТС-а), који ми је поставио темеље музичког образовања. Леандре више нема, али често помислим колико би јој било драго да ме сада види у њеном родном Београду и на сцени на којој је и сама наступала. Долазила би сигурно на сваку представу.

Како се сећате својих првих корака у оперском свету?

Дебитовао сам 2007. године, када је фестивал „Јeunesses Musicales” близу Вирцбурга радио летњу продукцију на отвореном, Росинијеву „Пепељугу”, за младе певаче, a Леандра je сматрала да бих могао да певам Дон Рамира и тако је и било. Имао сам тада 18 година, и никада нећу моћи да заборавим колико сам био узбуђен када сам први пут изашао на сцену. Ту је био огроман оркестар и без икаквих микрофона смо на отвореном певали, у великом дворишту историјског замка са добром акустиком. То сам све заједно доживео као скок у хладну воду, велика улога, оркестар, колеге, хор... Одмах после тог фестивала ангажовало ме је позориште у Брауншвајгу за исту улогу. То је била нова продукцију са 12 представа, потом ме позвала Берлинска комична опера, Опера у Линцу у Аустрији и тако је све почело.

Наступате у познатим европским позориштима. У којој је фази ваша каријера и какви су планови?

Остварио сам наступе у важним позориштима у Италији, Француској, Аустрији и Немачкој, нарочито после проведене две године у младом ансамблу Берлинске опере, певајући у око 115 представа у различитим улогама, али и после гостовања на Фестивалу у Салцбургу. Осећам да моја каријера долази до прекретнице када је реч о репертоару. До сада сам певао улоге чистог белканто репертоара, ето од 2007. године до сада, што значи пуно наступа у операма Росинија, Доницетија и Белинија, поред свих Моцартових великих улога за теноре, али се сада полако показало да ми глас тежи ка захтевнијим ролама. Веома сам захвалан Београдској опери и њеној управи што су то препознали и што су ми омогућили да дебитујем у важним улогама свог фаха као што су Војвода од Мантове у Вердијевом „Риголету”, Родолфо у Пучинијевим „Боемима”, али и Алфредо у Вердијевој „Травијати”. Постоје и планови да направим нове искораке у немачки тежи репертоар, са улогама као што су Бахус у опери Рихарда Штрауса „Аријадна на Наксосу” или Ерик у „Холађанину луталици” Рихарда Вагнера. Надам се тим репертоарским изазовима убудуће.