Растући амерички јавни дуг обара све рекорде

Укупан јавни дуг САД, најзадуженије земље на свету, достигао је у фебруару ове године огромних 38,57 билиона долара (односно 38.570.000.000.000 долара), што представља повећање за више од 2,8 билиона долара у односу на прошлу годину, показују подаци Заједничког економског комитета америчког конгреса. Већ у марту пробио је границу од 39 билиона долара.

Темпо задуживања је запањујући: током последњих 12 месеци дуг је растао у просеку за 8,03 милијарде долара дневно – односно више од 5,5 милиона долара у минути. У преводу на свакодневни живот грађана, то значи да је амерички дуг порастао за 6.624 долара по становнику за само годину дана. Укупно задужење износи око 114.000 долара по особи или око 285.000 долара по домаћинству.

Још већи проблем од самог дуга јесте цена његовог финансирања. Просечна каматна стопа на тржишни део америчког дуга у децембру 2025. износила је 3,36 одсто. Пре пет година била је свега 1,55 одсто. То значи да држава данас троши знатно више новца само на отплату камата, чак и без додатног задуживања.

У последњих годину дана исплаћено је више од 261 милијарде долара камата само фондовима унутар државног система, што је око 22 милијарде долара месечно. Према пројекцијама Конгресне буџетске канцеларије, трошкови камата чиниће скоро 14 одсто укупне савезне потрошње већ током фискалне 2026. године и наставиће да расту. Другим речима, све већи део буџета одлази на сервисирање старог дуга, уместо на инфраструктуру, здравство или одбрану.

На први поглед делује нелогично да једна држава може непрестано да се задужује у оваквим размерама, а да притом не банкротира. Међутим, америчка ситуација је специфична из неколико разлога. Прво, долар је светска резервна валута. Глобална трговина, енергенти и финансијска тржишта ослањају се на долар. То ствара огромну потражњу за америчким државним обвезницама, које се сматрају најсигурнијом инвестицијом на свету. Друго, САД се задужују у сопственој валути. За разлику од многих земаља, Америка не мора да враћа дуг у страној валути. Федералне резерве могу, у крајњој линији, да обезбеде ликвидност кроз монетарну политику. Треће, економија и даље расте, иако успорено. Све док БДП расте, однос дуга према величини економије може остати под контролом, чак и ако номинални дуг расте.

Дуг не може расти бесконачно без последица. У овом тренутку премашио је 120 одсто БДП-а. Кључно питање јесте по којој стопи расте у односу на привреду и каматне трошкове. Ако камате расту брже од економије, држава улази у тзв. дужничку спиралу: све више новца иде на камате, потребно је ново задуживање да би се платиле старе обавезе, поверење инвеститора почиње да слаби.

Вашингтон троши скоро 970 милијарди долара годишње на отплату камата на национални дуг, што премашује издатке за војску. Од 2020, ови расходи су се утростручили. У том сценарију могуће су озбиљне и дугорочне последице: слабљење долара, виша инфлација, спорији економски раст, а на крају и буџетска криза. Преглед ММФ-а предвиђа да ће јавни дуг САД достићи 140 одсто БДП-а до 2031. према тренутним политикама, док растући краткорочни дуг и растући однос дуга према БДП-у представљају све веће ризике за стабилност САД и света.

Председник Федералних резерви Џером Пауел изјавио је у марту ове године пред Конгресом САД да амерички јавни дуг од преко 39 билиона долара расте „знатно брже од економије” и да је путања „неодржива”. Конкретно, изговорио је реченицу коју ниједан шеф централне банке не жели да каже: „Наш дуг расте знатно брже од наше економије. Дугорочно, то је нешто попут дефиниције неодрживог.” А онда је додао, готово с резигнацијом: „Углавном се ограничавам на ове опште напомене, које практично сви игноришу.”

Конгресна канцеларија за буџет пројектује да ће до 2031. просечна каматна стопа на државни дуг премашити стопу економског раста – што је математичка дефиниција „фискалне спирале смрти”. Камата на дуг достиже билион долара годишње у фискалној 2026 – готово троструко у односу на 2020. Ово нестраначко тело Конгреса предвиђа да ће јавни дуг САД достићи 64 билиона долара у наредних десет година.

После Другог светског рата, сличан терет је смањен захваљујући буџетским вишковима, индустријском буму и финансијској репресији. Међутим, ниједан од тих услова данас не постоји. Једини преостали механизам је инфлација и девалвација долара, што је најснажнији структурни аргумент за инвестиционо злато као заштиту вредности.

Према анализи јавног дуга у водећем америчком недељнику „Тајм”, број који је објавио Биро за фискалну службу састоји се од преко 31,3 билиона долара јавног дуга, поред више од 7,6 билиона долара међувладиних улагања или дуга који држи влада. Од своје прве председничке кампање, која датира из 2015, контроверзни председник Доналд Трамп у неколико наврата се заветовао да ће смањити државни дуг. Пре свог првог мандата, тврдио је да ће моћи да елиминише цео дуг, који је у то време износио више од 19 билиона долара, за само осам година. Године 2022, месецима пре него што је објавио да ће се кандидовати на председничким изборима 2024, Трамп је рекао да идеја „трампизма” укључује „тарифе и порезе на друге земље које су искористиле Америку и које ће САД поново учинити богатим и без дугова”.

Трампов пакет закона, који је потписан прошлог Дана независности, најављен је као начин за смањење дуга. „Трампова доказана економска формула смањиће наш дуг на само 94 одсто БДП-а”, рекла је Бела кућа. Председник је, такође, тврдио да ће његова тврдокорна царинска политика допринети смањењу дуга. Док је износио идеју да се квалификованим Американцима обезбеди дивиденда од 2.000 долара стечена од америчких царинских прихода, Трамп је сугерисао да ће новац који преостане од шеме стимулативних чекова бити искоришћен за „значајну отплату националног дуга”.

Конгресна канцеларија за буџет крајем новембра прошле године пројектовала је да ће царине усвојене 2025. смањити дуг (укључујући камате) за три билиона долара до фискалне 2035. Међутим, могућност коришћења прихода од царина претрпела је значајан ударац кад је Врховни суд САД у фебруару пресудио да је већина Трампових царина незаконита – резултат који је председник назвао „дубоко разочаравајућим”.

На питање зашто се крах јавног дуга још није догодио, треба рећи зато што САД и даље имају прву економију света (мада је ту и Кина по тзв. паритету куповних снага). Америка и даље има доминантну валуту у глобалном систему међународног плаћања, као и финансијско тржиште којем инвеститори још верују више него било ком другом. Тим пре што се још није појавила нова „резервна валута” и устоличила као међународно средство плаћања, што САД обилато користе. Али предност резервне валуте није бесконачна привилегија. Ако јавни дуг настави да расте брже од економије, чак и Америка може доћи до тачке када тржишта почну да траже „премију за ризик”.

Амерички јавни дуг тренутно не представља непосредан колапс система, али улази у зону дугорочне неодрживости, ако се тренд раста и високих камата настави. Питање више није да ли дуг има последице, већ када ће оне постати довољно велике да промене правила игре – за долар, за америчку привреду, али и за читав глобални финансијски систем. Трамп је прво кренуо са царинским ратом у обуздавању дедоларизације, не либећи се да упозорење упути и земљама БРИКС-а. То очигледно није било довољно, па се прешло на чисту агресију.

Покушај САД да војном силом и неоснованом агресијом, искључиво према земљама с највећим резервама нафте и гаса на свету (Венецуела – највеће резерве нафте; Иран – трећи у свету по резервама нафте и други по резервама гаса, одмах иза Русије), задрже петродолар у игри и тако спрече колапс америчке валуте и привреде, као и општу „миграцију” из долара у злато или неку другу валуту, постаје све уочљивији. Истовремено, свет с таквим приступом америчке администрације постаје све горе место за живот.

На унутрашњем америчком плану не смеју да притежу каиш, па све што им је преостало јесте оно што гледамо сада већ свакодневно, а то је ескалација ратних сукоба у свету. Уместо правих решења и било каквих рационалних одговора, Трамп као експонент „дубоке државе” излаз тражи у рату на Блиском истоку. који је изазвао „велики глобални економски шок”, пореметио снабдевање енергентима и подигао цене нафте. Радикална неизвесност у оружаним сукобима оставља дубок траг на свим финансијским и енергетским тржиштима, посебно у трговини „фјучерсима”, јер нико не може да предвиди шта ће се даље десити у будућности.

*Економиста, научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа