Европске силе не чекају „еколошке” дозволе са улице

Док се над Европом надвија сенка нове индустријске прерасподеле карата, Париз не губи време. Француски председник Емануел Макрон, понесен успехом и симболиком рекордно брзе обнове катедрале Нотр Дам, одлучио је да исти модел „административног поједностављења” примени на оно што сматра стубом будуће француске моћи – индустрију.

У даху који не трпи бирократска одлагања, Макрон је 22. априла прогласио почетак реализације око 150 великих индустријских пројеката широм 63 департмана. Реч је о инвестиционом замаху вредном невероватних 71 милијарду евра. Порука је да Француска нема времена за чекање, а национални интерес је изнад сваке процедуре која успорава напредак.

У самом срцу овог амбициозног плана налази се пројекат „ЕМИЛИ” (EMILI – Exploitation de Mica Lithinifère par Imerys). Реч је о руднику литијума који Француску треба да постави на мапу кључних играча у производњи батерија за електрична возила.

Инвестиција тешка 1,8 милијарди евра, коју предводи компанија Имерyс уз снажно покровитељство државе, пројектована је да од 2030. године производи 34.000 тона литијум-хидроксида годишње. То је количина довољна за опремање 700.000 аутомобила, што покрива готово половину француских националних потреба. За Париз, ово није само економско питање, већ питање суверенитета. Свака тона литијума ископана у департману Алије значи мању зависност од Кине и већу стабилност за француску ауто-индустрију.

И док Француска руши бирократске баријере како би што пре загребала тло у потрази за „белим златом”, Србија се налази у својеврсном стању парализе. Парадокс је уочљив сваком објективном посматрачу. Земља која располаже једним од најквалитетнијих налазишта литијума у Европи, једина је која свесно одбија да користи своје ресурсе.

Главни кочничари овог процеса, популарно названи „блокадери”, под маском екологије спроводе агенду која директно подрива економску будућност земље. Док Макрон објашњава Французима да је литијум услов опстанка њихове индустрије, у Србији се сваки покушај стручног разговора о експлоатацији гуши у уличним барикадама и политички мотивисаним опструкцијама.

Логика је неумољива, у глобалној економској трци нема стајања. Сваки дан који Србија проведе у „статусу кво” због притисака интересних група, заправо је дан у којем Француска, Немачка и остале европске силе одмичу даље.

Победе које „блокадери” славе на улицама српских градова заправо су пирове победе. Свако одлагање експлоатације литијума у Србији није само еколошка дебата, већ директан губитак милијарди евра потенцијалног БДП-а, хиљада радних места и статуса стратешког партнера Европске уније.

Док Јелисејска палата убрзава, Србија, захваљујући унутрашњим отпорима, свесно бира да остане на зачељу. Историја индустријског развоја не прашта неодлучност, а у случају литијума, оно што је тренутна „победа” блокадера, дугорочно се испоставља као историјски губитак за државу и њене грађане. Француска је то разумела. Питање је када ће Србија престати да саплиће саму себе на путу ка сопственом богатству.