Председник Републике и Уставни суд

Шареноликост политичке сцене, неспретна употреба, а понекад и злоупотреба уставних механизама, те често (пре)споро сазревање уставнополитичких институција карактеришу Србију од поновног увођења вишестраначја Уставом из 1990. године, па све до данас. Често је и конституционалистима (а камоли „обичним” грађанима) тешко да прихвате да се у детињству неке болести морају прележати како би сазрео један здрав, отпоран организам; како су демократска лутања једна неумитност коју (због наших пропалих социјалистичких експеримената) пролазимо са закашњењем спрам западних демократија; те да сваки покушај „пресецања Гордијевог чвора” некаквим чаробним штапићем најчешће у коначници бива само још један корак уназад. Неке ствари се просто не могу убрзати преко одређене мере, ма колико било наше нестрпљење. С друге стране, тешко се навикавамо и на одређене процедуре (које су на западу „нешто што је нормално”), да се поједине ствари „не раде, јер се просто не раде”, те у стремљењу ка онима који су трку започели деценијама (а неки и вековима пре нас), заборављамо да се понекад осврнемо на путеве које смо ипак успешно прошли, победе које јесмо извојевали, а слободе освојили.

Председник Републике, као шеф државе и један од две главе наше бицефалне извршне власти, те Уставни суд као институција највишег ранга у нашем уставноправном систему, перманентно су, и са разлогом, у фокусу јавности од те сада већ далеке 1990. године па до данас. Занимљиво је зато, у контексту тога где смо, скинути вео заборава и подсетити се појединих политичких дешавања од пре двадесетак година, као и једне занимљиве одлуке Уставног суда, којој се ове године навршава јубиларних петнаест лета.

Све је почело 2005. године, кад је тадашњи председник Србије Борис Тадић искористио своје право суспензивног вета и тек усвојени Закон о раду вратио Народној скупштини на поновно одлучивање. Повод је био контроверзан – председнику Републике је на проглашење закона достављена верзија законског текста различита од оне коју су усвојили народни посланици. Уочене су конкретне разлике у садржини, укључујући погрешно унете амандмане и накнадно додате делове текста (нпр. речца „не” која потпуно мења смисао одредбе), а што је све указивало на повреду законодавне процедуре и постојање формалне неуставности. Народна скупштина, упркос указивању на неправилности, поново је изгласала закон. У складу са својом уставном обавезом, председник Тадић је спорни Закон о раду прогласио, али је одмах потом покренуо поступак пред Уставним судом ради оцене уставности спорног акта.

Тај поступак пред Уставним судом, међутим, отишао је у неочекиваном правцу и остао као споменик контроверзне политичке и уставне праксе. Трајао је годинама, а спорни закон је притом све време производио правно дејство. Крајем 2010. године, дакле готово шест година после обраћања председника предлогом за оцену уставности, Уставни суд и даље није донео одлуку, већ је сада позвао председника да се изјасни да ли „остаје при поднетом предлогу” с образложењем да се у међувремену променио Устав, да је сам Закон о раду претрпео више измена, те да је он „већ шест година део правног поретка Републике Србије”. Дакле после шест година од предлога (ни мање ни више) председника Републике да се испита уставност једног акта, за који се већ у старту на основу јавно доступних података основано могло сумњати да је неуставан, Уставни суд је одлучио – да је најбоље да не одлучује.

Дописом од 31. марта 2010. године председник Републике је коначно одустао и известио Уставни суд да повлачи свој предлог, па је Уставни суд тако званично „обавио” свој посао доневши 2011. године Закључак о окончању поступка за оцену уставности Закона о раду. Тако је Закон о раду, стриктно формално гледано, био и остао уставно перфектан закон, упркос отвореном признању тадашњег председника Народне скупштине да је текст по усвајању накнадно мењан (што је он правдао „техничким корекцијама”). У поменутом Закључку, који је потписао тадашњи председник Уставног суда Драгиша Слијепчевић, своје мишљење је издвојила судија Боса Ненадић, и у њему потанко навела и образложила све разлоге због којих је оваква одлука Суда неприхватљива, као и све процесне радње које су предузете и чињенице које су биле утврђене у овом случају. Овај случај тако остаје подсетник на сву моћ и немоћ Уставног суда, еволуцију функционисања уставних механизама и сазревања уставнополитичке културе. Он је ехо једног времена, којег се ваља с времена на време подсетити.

*Уставни правник, потпредседник ВСТ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа