Црна Гора је прихватила државу коју је обликовао Ђукановићев режим

Ново истраживање „Спектрум аналитике”, према којем би 62,8 одсто грађана Црне Горе данас гласало за независност, а 20,3 одсто за неки облик државног заједништва са Србијом, није само анкета о једном старом референдумском питању. То је снимак политичке свести друштва које је, после готово две деценије, у великој мери прихватило државни оквир који је створен 2006. године, али без озбиљног преиспитивања цене по којој је тај оквир успостављен.

У томе је суштина овог налаза. Црна Гора није само прихватила независност као институционалну чињеницу. Значајан део њених грађана прихватио је и политички речник, историјску интерпретацију и државну митологију коју је деценијама градио режим Мила Ђукановића. Зато резултат анкете не говори само о односу према Србији, већ и о успеху дуготрајне државне и медијске операције у којој је независност представљена као једини доказ политичке зрелости, а свака сумња у њен настанак као ретроградност, великосрпство или напад на државу.

Референдум из 2006. године формално је решен резултатом од 55,5 одсто за независност и 44,5 одсто за заједничку државу са Србијом. Међународни посматрачи су тај процес оценили као у целини усаглашен са демократским стандардима, али та оцена никада није уклонила дубоко неповерење великог дела грађана који су сматрали да је референдум одржан у амбијенту неравноправности, притисака, контроле институција и злоупотребе државних ресурса.

То је тачка коју данашња анкета не може да измери до краја. Она мери тренутно расположење, али не мери последице двадесетогодишње политичке обраде друштва. Ако данас 62,1 одсто испитаника сматра да је боље што је Црна Гора постала независна, а 62,8 одсто би поново гласало за независност, онда се мора поставити питање - да ли је то слободно сазрело уверење или последица система у којем је државност изједначавана са лојалношћу једној политичкој структури?

Јер, независност Црне Горе није настала у празном простору. Она је настала у доба власти која је већ била оптерећена озбиљним сумњама и међународним аферама. Италијански тужиоци су годинама доводили Ђукановића и људе из његовог окружења у везу са шверцом цигарета, док су истраживачке организације и медији писали о везама државних структура, криминала и политичке моћи. Ђукановић је те оптужбе негирао, али политичка чињеница остаје, држава која је 2006. представљана као европски пројекат рођена је под сенком транзитног криминала, заробљених институција и контролисаног јавног простора.

После тога, Црна Гора није добила само заставу, химну и столицу у Уједињеним нацијама. Добила је и систем у којем су организовани криминал, партијска држава и безбедносне структуре постали део исте политичке архитектуре. У годинама након референдума, на простору Црне Горе израстају криминални кланови чије су ликвидације, шверц наркотика и међународне полицијске акције постали део европских безбедносних извештаја. Ројтерс је, позивајући се на грчку полицију, писао о „которском клану”, његовом расцепу на шкаљарску и кавачку групу и десетинама убистава широм Европе.

Зато је политички проблем Црне Горе дубљи од питања да ли би данас већина гласала за независност. Проблем је у томе што је један режим успео да сопствено наслеђе представи као државни идентитет. Све што је било спорно, од референдумских околности, преко криминалних афера, до антисрпске кампање и удара на Српску православну цркву, временом је прекривено формулом да је то била борба за државу.

Посебно је важан податак да би, међу опредељенима, 75,6 одсто грађана данас било за независност, док би 24,4 одсто било за неку варијанту заједништва са Србијом. Та бројка показује да је суверенистички наратив постао доминантан не само међу традиционалним бирачима ДПС-а, мањинским странкама и грађанистичким структурама, већ и у делу бирачког тела које је после 2020. године формално гласало за промене.

Ту се долази до друге, можда и важније теме, улоге оних који су на власт дошли после 30. августа 2020. године. Тај датум је у Црној Гори најављиван као крај Ђукановићевог система. И заиста, Демократска партија социјалиста тада је први пут после три деценије изгубила власт.

Али пад ДПС-а није значио и демонтажу његовог идеолошког апарата. Нове власти су у великој мери прихватиле оквир који је Ђукановић оставио, страх од угрожавања државности, резервисаност према српском идентитету, избегавање озбиљног отварања питања референдума, селективно суочавање са криминалним наслеђем и сталну потребу да се доказују западним центрима моћи. Уместо да прекину индоктринацију, они су је често само омекшали, препаковали и наставили под другим именом.

Зато не изненађује што истраживање показује да би 72,2 одсто бирача Покрета Европа сад гласало за независност, као и нешто више од половине бирача Демократа. То су странке које су настале или ојачале после слабљења ДПС-а, али су у државном питању углавном прихватиле границе које је тај исти ДПС поставио. Другим речима, Ђукановић је изгубио власт, али је његова интерпретација Црне Горе наставила да живи и у постђукановићевском систему.

Највећа слабост нових власти није била у томе што нису поништиле независност, то није било реално политичко питање. Њихова слабост је у томе што нису отвориле истину о држави коју су наследиле. Нису објасниле грађанима како је грађена црногорска независност, ко је на њој профитирао, како је стварана антисрпска атмосфера, како су криминални кланови постали моћнији од институција и зашто су се многи из старог режима тако лако прилагодили новим околностима.

Зато ова анкета није тријумф независне Црне Горе, већ доказ да је политичко наслеђе Мила Ђукановића дубље него што су многи желели да признају. Он више не мора да буде на власти да би његов систем производио резултате. Довољно је да нове елите прихвате његове теме, његове страхове и његове забране.

Истовремено, подаци о односу према Србији показују да Црна Гора није изашла из идентитетског конфликта. Само 22,6 одсто испитаника сматра да су односи са Србијом веома добри, 27,9 одсто мисли да су бољи него раније, али да могу бити бољи, док 7,7 одсто чак сматра да Црна Гора уопште не треба да тежи добрим односима са Београдом. То је последица политике у којој је Србија годинама представљана као опасност, а српски идентитет у Црној Гори као проблем који треба држати под контролом.

Посебно упозорава податак да би 35,9 одсто грађана изабрало чланство у Европској унији и по цену сукоба са Србијом, док би 27,7 одсто изабрало пријатељство са Србијом и по цену неуласка у ЕУ. Чак 36,4 одсто нема став. То показује колико је дубоко усађена лажна дилема да Црна Гора мора да бира између Европе и Србије. Управо та дилема била је један од најуспешнијих инструмената Ђукановићеве политике, ко је за добре односе са Србијом, тај је против Европе, ко поставља питање права Срба, тај руши државу.

Прави изазов за Црну Гору није нови референдум. Прави изазов је ослобађање од политичке свести коју је произвео стари режим. Независност као међународноправна чињеница више није спорна на начин на који је била 2006. године, али је спорно ако се она и даље користи као параван за прећуткивање криминала, корупције, антисрпске дискриминације и идеолошког инжењеринга.

Зато би најпоштеније читање овог истраживања било следеће - већина грађана Црне Горе прихватила је независност, али Црна Гора још није изашла из сенке режима који је ту независност претворио у своје власништво. А они који су дошли после 30. августа 2020. нису имали ни снаге ни воље да ту сенку растерају. Напротив, у многим сегментима су је продужили.

И ту се крије највећа победа Мила Ђукановића, не у томе што је остао на власти, већ у томе што су и многи после њега наставили да мисле у границама које је он поставио.