Петров: Устав СРЈ из 1992. године као добар пример из прошлости

Прошлe су 34 године од доношења Устава Савезне Републике Југославије 1992. године – што је била тема разговора Округлог стола, одржаног јуче у Институту за упоредно право. „Жабљачки устав, како гласи други назив овог документа, у српској правној науци у некој мери је запостављен. А баш у њему у свим тим принципима које ми истражујемо можемо да видимо сложеност у односима Србије и Црне Горе. Често се он у јавности крајње поједностављено приказује, а управо овде покушамо да нађемо одговоре на питање зашто и како да постигнемо максимум националних и државних интереса, уз поштовање суверенитета других земаља, а да не губимо наше становништво у Црној Гори. Овим догађајем желимо да покренемо и кажемо да ће такви округли столови бити континуирани”, истакао је др Милош Станић, в. д. директора Института за упоредно право.

Прва тема јучерашњег округлог стола била је српско-црногорска државна заједница, чији је настанак најављен на састанку делегације Србије и Црне Горе, који је одржан 5. фебруара 1992. године у Београду. Затим су, на састанку највиших представника Србије и Црне Горе одржаном у тадашњем Титограду 12. фебруара, две делегације усвојиле документ „Основе уређења и функционисања Југославије као заједничке државе”, а коначни документ усвојен је 27. априла исте године.

„Назив ’Жабљачки устав’ критичари су користили да нагласе нетранспарентност процеса писања самог предлога Устава. О његовој легитимности, тачније о ограничењима те легитимности, говорило се и писало пуно. Тако је, како ће се испоставити, будући савезни председник Војислав Коштуница, као народни посланик, приметио да је Устав СРЈ требало да донесе Уставотворна скупштина, а не, како је рекао, нелегитимно и нелегално тело као што је Савезно веће Скупштине СФРЈ. Уз то, мандат делегације у Савезном већу истекао је још 1990. године, а делегати су били бирани на једностраначким изборима 1986. Упркос свему наведеном, убедљива, готово једногласна већина гласача у Црној Гори потврдила је конституисање нове федерације, док у Србији референдума није било, пошто, како рече један аутор, федералистичка воља и капацитет те јединице Федерације као да су се одвратили од власти. Занимљиво је и значајно да се Устав везује за име једног од истраживача који су се убрајали у галерију великана коју су стварали у овој згради. Чланови експертске групе која је израдила Устав били су, слободно могу рећи, на првом месту: професор Ратко Марковић, потом професор Владан Кутлешић и његов Мртљајић из Србије, те Зоран Жижић, Ранко Миловић, Милан Бешовић, Миодраг Букотић и Драган Шоћ из Црне Горе”, испричао је др Владимир Микић из Института за упоредно право.

Професор др Владан Петров, председник Уставног суда, обраћајући се на округлом столу, рекао је да сада „у временима када се опет покрећу теме о утицају Устава и релативним законским питањима међу којима су независност судства, самосталност тужилаштва… треба да се вратимо на добре примере из прошлости међу којима је овај устав”.

– То је био један леп уставни текст са нормама које су складно формулисане, са једним обимом текста који је био задовољавајући за оно време. То је последњи српски устав који је писан без икаквог утицаја споља, доброг или лошег. Већ Устав Србије из 2006. и нарочито Устав Црне Горе из 2007. године писани су под утицајем различитих спољних фактора, од којих су неки били позитивни и негативни, а неки легитимни и неки свакако и нелегитимни, па самим тим искључиво негативни”, рекао је Петров и додао да је рационализовани парламентаризам једна од карактеристика овог највишег правног акта из те године.

„Он је био специфичан и по томе што је увео једну радикалнију верзију тог рационализованог парламентаризма, условно речено радикалнију, не мислим у неком политичком смислу, него у оном уставноправном смислу, јер је предвидео канцеларски принцип, који је иначе присутан у основном закону Немачке из 1949. године. Ту у ствари не само да је Влада најјачи уставни орган него је пре свега канцелар, односно у овом нашем случају председник Савезне Владе, по својим овлашћењима био јачи и од осталих уставних фактора”, казао је Петров.

Још један акт који је красио овај правни легат, како је напоменуо, била је и могућност уставне жалбе.

„Устав Савезне Републике Југославије из 1992. године предвидео је нешто што по нашем уставу из Србије из 2006. не постоји. То је другостепена надлежност, односно институционална надлежност Савезног уставног суда да одлучује о жалбама у случају повреде изборних права и неправилности у току избора на савезном нивоу”, надовезао се Петров.