Радмила Икић поново долијала

Београдска полиција ухапсила је вишеструку преваранткињу са подебелим досијеом Радмилу Икић (49) из Београда, саопштио је МУП Србије. Икићева се овај пут оштећенима представљала као Ивана Рамић,портпарол Окружног суда у Београду. По већ устаљеном сценарију, жртвама преваре обећавалаје помоћ у разним животним проблемима, а као надокнаду узимала је новац и злато.

Икићева је претходно ухапшена 2005. године јер се представљала као заменик Јована Пријића, специјалног тужиоца, а пре тога као супруга Радета Марковића, бившег начелника Службе државне безбедности, па као супруга Александра Јовановића, бившег управника Окружног затвора у Београду, затим пријатељица Звездана Јовановића осуђеног за убиство премијера Зорана Ђинђића, пријатељица Александре Улемек, али и као кума Мила Ђукановића.

Преваранткиња је долазила до врата оштећенихи говорила да је угрожена јер је њен пријатељ украо важна документа којаослобађају кривичне одговорности Милорада Улемека и Звездана Јовановића за атентат на премијера. Говорила је да та документа садрже компромитујући и оптужујући материјал за актуелне политичаре, због чега је прогоне и државни органи и криминалци, као и да је за њену ликвидацију наводно плаћено 500.000 долара.

Са овом причом она је молила људе да је приме у стан док не прође опасност и не ступи у контакт са својим наводним кумом Милом Ђукановићем. Од њих је позајмљивала новац и крала драгоцености које је касније продавала.

После хапшења, у ћелији Окружног затвора у Београду је била смештена са Аном Филиповић, која је са Малишом Јефтовићем осуђена због убиства трогодишње ћерке. Икићева је у затвору успела да превари и Филиповићеву, којој је наводно обезбедила и платила адвоката, а заузврат јој је узела сву гардеробу и ципеле.

Једна од, могло би се рећи најмаштовитијих превара Икићеве, догодила се почетком 2003. године, када је усвојена Уставна повеља СЦГ. Икићева је по изласку из затвора у Спужу, дошла у Београд, средила се, офарбала и кренула у „акцију”. На лепе очи и још слађи језик, удомила се у стан једне породице, у месту надомак Зрењанина где су је мештани заволели.

Доспела је у породицу поштених људи, у којој је син био без посла, те му је брже боље обећала запослење.

У то време требало је да се усвоји Уставна повеља и после једног од дневника РТС-а, преваранткиња је поносно објавила: „Ја сам радник Владе Црне Горе, Мило Ђукановић ме лично ангажовао. Носим Уставну повељу у коферу и обавеза ми је да је предам Коштуници”.

Ову своју најновију досетку Икићева је искористила да објасни како ће обезбедити обећани посао преко Владана Батића.

– Заузврат, Владан би волео да му се спреми ручак и то му је довољна захвалност – била је уверљива Икићева.

Како би држала тензију, рекла је да Уставна повеља мора да буде на сигурном. Људи су кофер умотали у ћебе, јорган и однели га у подрум зграде, убеђени да се у њему налази најважнији државни документ. Повеља је била на сигурном, а станари срећни јер, напокон учествују у нечему њима превише важном.

Видевши колико је убедљива, Икићева је почела са причом да Мило нема начина да јој пошаље новац и замолила станаре да јој помогну. Свако је дао колико је могао. Примала је и чекове.

На дан наводног Батићевог доласка, породице су се окупиле, завијале су се сармице, пекло печење, правиле салате. Међутим, Икићевој је зазвонио телефон. Био је то, наводно, Батић који се извињава јер није у могућности да дође, али договор за посао остаје.

Како је време одмицало, дошло је и до усвајања овог, брижно чуваног, документа. Икићева је, претходно, станарима рекла да је Мило наредио да се документ преда Коштуници. Организовала је њен транспорт до зграде где ће је „они чекати” и искористила прилику да побегне.

Убрзо затим усвојена је и повеља, али се прича овде не завршава.

Икићева је добила нову идеју. Звала је, већ преварене људе, телефоном да им у име председника захвали и да им каже да су на поклон добили кућу у Београду, али да би требало да плате таксу за гаражу. Они су, срећни „уласком у историју”, „платили” још 20.000 динара за гаражу. Преваранткињу после тога нису више видели нити чули.

После „паузе”, ево, опет је „прорадила”.